Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 11 и 12

преко откинутих дјелова. свога рођеног тијела, и овда је усирављен стојао, у највећој невољи народ срнски клонуо није, у најстрашнијој сиротињи остао је непонижен, у најузкаснијем болу нити врисну нити зуби шкрину ! . . . Та енергија, то самопоуздање, та вјера у себе самога, та голема снага отпорна, спровела га је сретно кроз толнке бједе и сачувала га је ето до садашњег времена, па и ако су се кидале струне на српским гуслама од чемерног извијања тужнога звука, ми данашњи наших великих прађеда, можемо се поносно сјећати прошлости, и срећни смо што, што су нам ма и под неједнаким политичким управама славно сачувани аманети лијепи: вјера света и народрност мила; јер врло тугаљиве околности, нагониле су Србпна — кроз толике пјекове — да се одрече светиња својих али он иије попустпо, већ са тврдом надом у Кога, борио се јуначки са душманима рода свога! А шта је највећма храбрило народ српски да не клоне и да се не изгуби нзмеђу осталијех срећннјих народа? Највећма гаје храбрила прадједовска вјера, свето православље н храм божији — света нравоелавна дрква! Јест, то му је у свако доба био необорив заклон, о којега су се разбијале штетне жеље непријатељске, то му бијаше блажепа нада и утјеха у оном кобном добу! У непобитној истини — као што рекох тргшо је народ срнеки по свима крајевима, па и наша .премила домовина, поносна Босна, као н кршна Хердеговнна, од ига кршшчког трпиле су грозно до скора времена .... Али данас иод заштитом моћног владаоца, нашег нремилостивог господара Франц Јосифа првога, срећни смо, јер можемо и смијемо поштовати, узвишавати и обожавати наше вјерске и народне светиње! А сад се мојим слабачким говором обраћам у кратко нс давно мштулој прошлости, у којој је на трагични начин у овом мјесту — варварском руком предана праху и пепелу стара црква, тај православни олтар, расадник нам народног живота, у коме је много година у славу вјечнога Творца иојаиа божанствена литургија! . . . Алн сила руши куле и градове, па та иста иехуманитарна сила, није ноштедила ни овај дом вјечног спаса! . . . . То бијаше у она времена када је

Стр. 489 плачним очима тужна Мајка своје нејако чедо притискивала на грудн у страху и очајању, бојећи се да јој невино чедо та иста сила не растави од ње за увјек . . . . То бнјаше у она времена, када је зелена трава мученичком крвљу у црвено нреобраћена . . . Ах, то бијаше у она времена, кад су српске мајке, сеје п вијерне л>убе у црно завијене од преголемог јада биле . . . Та, доста су се пјевале нјесме тугованке, доста бјеше невоље и јада, и излишно јс да их овђе ређам све потанко па престајем спомињати оне ужасне тренутке, што их преко живота свога иреметну богобојазљнвн народ у овом српском крају . . . јер данас са радосним срцем, видимо гђе се на оним фоталнпм рушевинама и згаришту, величанствено подигао небу под облаке у дивној слици нов зидани храм, који ће далекој будућпости бити истинити доказ о лијепој садашњности, у којој се свете богомоље зпдају!! Само овако сретни тренутци, само овако заношљива јава, измамила је ловћанском пјеснпку ријеч, те вели : ,,ал' код мене када поје душа, сузе ми се смрзну од радооти"|! . . . Или зар није то радост највећа. кад видимо овога малог села родољубиве тежаке, што не жалише материјалних жртава, већ подигоше овако величанствени храм .... Али инак, у томе светом подузећу, не бијаху остављени сами себи, већ имадоше двије врсне снаге у непосредној близини својој; те двије снаге, те двије пупог поштовања достојне особе јесу: поглавити госнодин Томислав Ферљан и часни господин Лука Опачић, који ни у ком погледу не пожалише моралних жртава, већ на онако нлеменит начнн уједињеним силама иотпомогоше, да овако рано процвјета овај свети народни рукосад! А при завршетку ових ријечи и сувише је сретна моја маленкост, што може — не само из срца свога, већ из срца свега овдје сакупљеног народа усклпкнути: Живили родол.убнви Лепенпчанн, жпвио поглавити господин Томислав Ферљан. живио часни отац Лука Опачић, на многаја и многаја љета!!! У ЛрњавоЈПЈ, септембра 1891. Ђорђе Н. Милић, мирјанин.

Б.-Х. ИСТОЧНИК