Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 51

не помисли, да вшпе и другијех гријехова не можеш имати, него на којетеу тијем питањима потсјећамо, та ти питања само у главноме споменусмо. У ирочем, који су нам и какви гријеси, сваком ће од нас савјест наша, попут тужиоца, ређати, ал само треба да је слушамо , да се она не оглуши у нама. б) Бајање. Када смо гријбхе своје сазнали и поипознади, ваља нам супрот њих чувство кајања у срцу нашем узбудити. Кајање нека нам буде изнадириродно , т. ј. ваља нам се због гријеха иаших кајати за то, што смо њима безграничну доброту божју увриједили, и заслужујемо каштигу; и кајање нека нам је свеобимно , наиме нека се распроетре и на смртне и на простителне наше гријехе. Тек такво кајање можемо ттравим кајањем назвати. в) Тврди завјет. Оваквим завјетом одважимо се ми, да више нећемо бити робови гријеха, већ да ћемо само Богу служити. Ваљда не треба ни да тн кажемо, да и завјет, као и кајање, има бити најсвесрднији , ал' и сталан , непопустљив. г) Исповијед. Само кад смо се тако приправили за исповпјед, можемо к њој приступити. Исповијед нека тп је свагда: цијела. Цијела ће бити онда, ако сваки поједини гријех наш, кога се само сјећамо, признамо и искажемо, ређајући по могућности и број и околности њихове; искрена, т. ј. исповпједајмо се тако, како смо у гријеху судјеловали, не уљепшавајмо себе, не нравдајмо се, као 'но Ева, која но се изговарала на ђавола, и Адам, који је Бву кривио; најиослије нека је разумљива, т. ј. не околишимо са побираним ријечима, општег смисла изразима да казујемо кривицу нашу, — но нека нам буде исказ такав, из кога ће духовник прави појам добити. д) Задовољштина. Задовољштином за гријехе, зовемо ми епитимију, т. ј. казну духовну, коју духовник покајнику наложи, да је ирије него се може причестити изврши. Упуство за испитивање своје савјести. I. Заповиједи бозкје. Прва заповијед : „Ја Сам ГОСПОД БОГ ТВОЈ, да немаш другијех богова осим мене једног."

I Друга заповијед: „Не прави себи кипа ни идола ? да му не служиш као Богу." Вјера. Знам ли иајглавније истине (догме, чланке) православне вЈере ? Вјерујем ли све то чисто п ираво, што нам св. црква ирогшсује? Нисам ли злонамјерно посумњао кад у коју истину вјерску, или да сам такво што ширио међу друговима мојпм? Нисам лн се кад застидјео вјеру моју пред другима изјавити? Јесам ли бранио свагда вјеру н пркву нашу, ако је који иновјерац напао или је ружио? Држим ли уза се, нисам ли читао таквијех књига, које нам св. црква наша забрањује читати ? Кад еам био пошљедни пут на исповиједи ? Је ли ми мирна савјест, да сам онда све моје гријехе исповједио? Јесам ли испунио наложену ми епитимију ? Јесам ли имао у животу такву исповијед, а да сам при њој хотимично који гријех пред духовником затај ио ? А за што сам затајио гријех? није ли од стида ? Нисам ли се кад прнчестио неисповјеђен — крадом ? Надежда. Јесам ли се у свим иридикама свога живота, само у једног Бога уздао? Нисам ли кад из шпекулације на велику милост божју, непрестано грнјешећ одлагао побољшање своје? Па јесам ли очајавао о спасењу свом, у том грјешном стању? Јесам ли се посумњао у милосрђе божје? Нпсам ли у болести нли у којој невољн мојој внше се уздао у земаљску, људску помоћ, него у божју? Нисам лн се кад послужно у незгоди мојој каквијем чаролијама, картама, саповницима, бајалицама, или „Записима"? Љубав. Имам ли у срцу свом праве наклоности, привржености к Богу ? Да ли према томе свршавам редовно молитве своје Богу?

1*