Bosansko-Hercegovački Istočnik

• Отр. 444 показујући јасно, како со царстко земаљско везује жииотом и бићем својим о све облађујућу силу царстпа небескога. Испред умних очију мојих трепте данас успомене многе и сиете, које ми преДставл >ају сву важиост, силу и одговорност најплшег достојанства Христове цркве. Из прогалостн њезипе живе гледам ликоне апостола, апостолских мужева г ^ ' Ј и осталпх свјетила шезиних — недостигиуте иримјере жипота и светости рада, који су важност службе светитељске оцијеинли, одгонорност Јвезину пред Богом са свом снагом духа свога описалп, а живо представилн слабост своју према задатку свому, па не могу ни ја — слаб као шта сам, — а да не изјавим бојазан за смнреност своју пј>н нас.тупу свете службе ове, ал' ујеДно и да не ублажим бојазан ту великом надом у благодат Духа светога, истом ннзведену на ме молнтвеним нола1'ан.ем ругсу високопреосвештенстава ваших, иапг.л>едпика апостолске службе свете. Сам основалац цркве, Господ наш Исус Хрнстос, нзабрао је од свијех својпх умепика дванаесторпцу н.пх, које је прозвао апостолима својима (Лука 6. 13.), те им је зановједио, да ггођу „кх ксгк", нроповпједају божанствепу паутсу ТБсгову, п свршавајући свете тпјпе, спремају вјерне за спасење (Мат. 28 19. Лук. 22. 19. ЛГат. 18. 18.) А власт ову предао им јс Он, као што ју је прпмио од Оца свог-а небеснога (Јов. 20. 22. 23.), те ј(! желио, да оно небесно иослапство са нзабранпх аностола пријеђе па прејемнпке њихове божанствене службе, а са овијех оиет дал.е од кол.ена на ко.вено и да остапе тако у цркип шеговој до скончаи.а снпјета. (Марк. 16. 15. Мат. 28. 20). Опредјеливтпи им тако дужностп свете и снабдјевши их божанственом влашћу

Св. 9 својом, заповједио је свијем вјернима својима, да их слушају (Лук. 16. 16.) и да им покорнн буду, а за оне, који им се не би покоравали, изрекао је за непокорност њихову суд и осуду своју (Марко 16. 15. Мат. 10. 14; 18. 15.). И као птто су апостоли примили п задржали божаиствено право п власт ову, од Христа нм предану, и вргаили свете дужности своје за живота свога, ширећн свету науку јевапђелску, дижући цркве, поставл.ајућп тајаиственим рукоположењем (Дјеј. 14. 23; 20. 28.) у њима пастпре и учитеље, тако су је псго предалп цијелу н пеповријеђену прејемницпма својим? увјеравајући их, да их поставља у цркви сам Дух свети (Дјеј. 20. 28.). По божанствености установе своје, по светости задатка свога, и величини власти своје, звање је еписконско дакле н важно п неопходно нужио у црквн Христовој. Као главни учитељ цркве своје епископ не учи само сам вјерие своје истинама вјере, него ч нредаје власт ову н презвитерима, с 11 одаб.вај у ћн одличне и заслужне трудбенике „к'л слок'к и оучЕмУн" двоструке части и награде своје (I. Тим. 15. 17.); као главни управитељ цркве, њему повјерене, падзпре свегатенство и парод свој у тачпом вршен.у божпјих закоиа и црквенпх заповједи, а као судац у цркви судн сваком ио дјелу његову. Крај такове важностн божанствене установе епископскога звања у црквп божнјој, не може нас дакле изненадити, нити нас изиенађује, кад видимо, тсако се епнсссопима као таковнма прпдијевају у списима богодухповепих мужева пмена великг н славна, јер па њима као ступовима својп.м иочнва црква; из еппскопа, божије слике п п])илике, потичу као из обилна псточника све тајанствене струје духовног живота; он је црквн нуждап, колшсо

Б.-Х. ИСТОЧНИК

•<