Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10 и 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 517

Усљед чега овим се умољава Високопречасна Конзисторија, да ову двоицу свештеника строго опомене, да се тачније своје дужности одселе придржавати имају, јер њих су двоица и у вођењу матрикуларних протокола, у овом протопрезвитерату најслабији. —

Из главног записника преписао перовођа свештеничких сједница протопрезвитерата бањалучког: -Тован Новаковић, иарох бистрички.

Из парохије ..Станарске'* у Вос. Градишком протопрезвитерату (Освештање цркве 6. септембра 1892. године.)

Још 1865. г. покренуо је мисао о градњи цркве, у селу Стапарима, вриједни и од својих парохијана љубљени, Ђурађ Дринић свештеник. А да би ту своју замисао могао и остваритИ) потруди се, заузимљиви, попо, те добије од већих турских власти „ферман", да му у предузећу не би могао нико на путу стајати, ни сметње правити. Али, како су наша браћа мухамедове вјере, у оно вријеме, слабо вермала за наредбе и дозволе својих власти, у читавој скоро земљи, ни овдје се није иначе шта могло десити ни очекивати, него да ће они својом силом осујетити намјеру побожног српско-православног свештеника, нити му допустити, да на њихове очи подиже богомољу. Па, збиља, тако је и било; а у тој невољи, наш ти Дринић од сакупљеног нешто новца на цијељ цркве, у мјесто праве и лијепе богомоље, подигне од брвана и дасака једну невјероватно малену кућицу, те у њој почне око себе окупљати, у недјељне и празничне дане, своје парохијане, и учити их да љубе и чврсти остану у својој прађедовској вјери. Ова мала дрвена ћелијца, све је некако трајала до данашњег дана, клонећи се наравно по законима природним свом паду и нестајаљу, али мисао о подигнућу лијепе и краснс цркве, на том мјесту, коју је добри Дринић посијао у срца својих парохијана, није пропала, него је шта више већма се младила и оснаживала, па ето, након прилично дугог времена, уродила правим и добрим плодом, јер трудољубиви Стапарчани озидаше збиља такову дивну и великољепну цркву, да би иста могла д<">ликовати и којој нашој већој вароши. Благодарни Стапарчани, да би се бар у неколико одужили блажсној сјени свог некадањег доброг цопе, исписаше на каменој плочи, више

десне пијевнице, успомену на Дрпнића и на његов рад. Радуј се дакле и буди задовољна побожна душо дринићева, гледајући озго са небесних висина, како ти је жељау твојој некадањој пастви добро његована и једро уродила, јер се данас уздиже небу у облаке торањ дивне цркве, коју је твоја душа јако жудила, и за коју се ми грјешни овдје на земљи непрестајемо Богу молити, да јој даде Бог у рају нагеље. * Сад ћу казати неколико ријечи о самој парохији стапарској, па ћу нама пријећи о томе како је ова свечаност текла и свршила се. Парохија је стапарска доста голема, у којој је село Стапари највеће, а у цијелој парохији живе сами Срби православне вјере, и стања су доста доброг. За цркву су Стапарчани велике жртве учинили, али није изостала припомоћ ни друге наше дарежљиве браће на страни. И наша висока земаљска влада у Сарајеву, благоизвОљела је послати припомоћ од 300 фор. Ова је црква сва од камена, а подигнута је на лијепом и врло равном мјесту, поред саме бистре и валовите ријеке Врбаса. Земл>иште на коме црква постоји, има у простору дана орања, од кога је половица опредјељена за гробље, а сву ту земљу поклонио је црквеној општини спахија села Стапара, Ариф-ага Гушић, из Бањалуке. Овдје чисто не могу да одолим срцу и души, а да ово не упитам: каква разлика између оне наше браће мухамедове вјере, који прије 27 година забранише, те се црква не могадијаше подигнути, и између данашњег Ариф-аге Гушића, који поклања земљу својим чивчијама, да би исти могли што лакше до цркве доћи? Заиста, велика разлика!!