Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 518

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св 10 н 11

Бадава је; види се; вријеме чини своје, па I ма то било и на појединцу. Из Градишке и Бањалуке води врло добра теста до Стапара, и иде поред саме цркве, даље, до у Прњавор и Дервенту. Темељ цркве положио је преч. Ст. Н. Давидовић, онда, прото градишки, а сада члан наше Конзисторије, на2Ј. маја 1891., а свршена јс и освјештана 6. септембра 1892., уславу Преображенија Христова на Таворској гори. Држећи да је сад на реду почети говорити о томе како је ова свечаност текла и свршила се, зато, намах ћу ето то и учинити. * Н). В. г. Митрополит Ђорђе Николајевић у пратњи протођакона Бошковића, приспјео је жељезницом из Славонског Брода до у Окочане, у суботу 5. септембра, управ у 11 сати прије подне, а на колодвору дочекали су високог путника писац ових редака, са још двојицом свештеника, одна: предсједник српско-православне општине градишке и два члана, а по том: у том друштву за дочек бјеху и три члана црквеног одбора из Стапара. Кад је г. митрополит изишао из жељезничгшх кола, поздрављен је од присутних са: „добро нам дошао", а затим руковао се и питао са свима редом, а ми прилазисмо са дубоким поштовањем и љубисмо десницу свога архипастира. У Окочанима бавили смо се толико док су извађене ствари г. митрополита и смјештене гдје је требало, а по том, за неколпко минута, и већ је био сваки на својим колима, а у тај пар крене напрнјед и „калес" у који се био смјестио наш високи достојанственик цргсвени. За 1^-Д сах. вожње стигло се на обалу рнјеке Саве, на мјесто одкуда ћемо се нревести —• на лађи у Бос. Градишку. Чим је стигао г. митрополит и пратња на мјесто, одма су почеле ирангије са тврђаве пуцати. Дивно је било погледати одонуда босанку обалу, како је силни с/зијет окитио простор испред тврђаве, обалу савску, мјесто око „Хотел Кајзер-а" и сву томе ближњу околицу, па чека да предусретне и поздравн жељно очекиваног митроносца. узданицу и ноборника своје цркве. На нашој обали, при изласку из лађе, дочекаше г. митрополита: котарски престојник и чиновништво, онда: црквено школска општина и сав народ са: „добро нам дошли", прилазећи

многи побожно љубили су руку свога црквеног поглавице, а он је све благосиљао и за здравље питао; а кадјеово испитивћње прекннуто било, уђе г. мнтрополит у своја кола и повезе се најлакшим кораком кроз варош, до у гостионицу код Р. Илића, која стоји тик преко пута од српске цркве и школе, нраћен свом оном гомилом народа уз пут. Улица куда се пролазило била је сва искићена једино тробојницама, а особито доминирајућа околина оне куће, у коју је одсјео внсоки путник, препуњена бјеше заставама, у чему црква и школа највећма се одлаковаху. Ту, пред станом Р. Илића, дочекали су учитељ и учитељица са 160 ученика и ученица госп. митрополита, држећи свако дпјете тробојницу у руци. Кроз упарађену школску дјецу, с обје стране пута, кола су ншла полако, и доспјевши до пред сама врата, уставе се. Како коњи стадоше, изиђе г. мптрополит из кола, а у тај пар заори се громогласно: Жи вио!!! Након тог урнебесног узвика престала су звона и нуцање пранипа, а једно ђаче искочп пред старца митроносца, и поздрави га лнјепим говором и добродошлицом, а по том заори се опет трикратно и дуготрај по: Живио !!! На свршетку ове сцене, којаје била готова око 2 сах. послије подне, свак се повратио „во своја си", а и г. митрополнт нослпје малог одморка, сишао је на доњи бој у салу, гдје је било све приуготовљено да се руча. На ручку са госп. митрополитом били су: котарски предстојник. мјесни свештеник, пресједник српско-православне оиштине, и још три одличнија грађанина. За вријеме ручка био је г. митрополит мпло расположен, што се могло видјети и отуда, јер нам је по гдје коју цртицу из свога живота саизволио причати, а ми смо га сви радо слушали и благо се насмијали. Тако, у милом разговору и невиној шали, ннјесмо ни мислили да већ има 3 сах. послије подне, кад је требало кренути се пут Стапара. Још само док се каф I поинла и свршила нека мала спрема око кола, па је већ све готово за полазак. Тачно у о 1 2 сах. кренуло се на пут ; а на поласку опет се пуцало са града и звона су звонила, а силни свијет измилио је да види и пожели сретан пут свом милом архипастиру. Кроз пуцањ прангија н звук звона могао си чути даки топот коња, од силне поворке кола