Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 п 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 57

Домовино мила! . . . (У спомен умрлијех другова — богословаца). Јечало )' сред сињег робовања: „јао" у све дане. А кукавпца, напуњена тугом косовске ране, Летала ј' од гране до гране —- пјевала пјесму тужно, Оплакујућ' црну судбу своју — то створење сужно. Алп су тебе тјешили надобујни снови, Снови иа срећнију будућност, на живот нови, Домовнно мила! И н'јеси клонула надом кроз в'јекове у том мраку, Имајућ' пред собом остварене наде у призраку, И н'јеси малаксала духом својим и снагом лаком, Одољела с' витешки борбом непријатељу сваком Мачем, анџаром, крчила си тп себп путе, За ослобо^ење бијући бојеве љуте, Домовнпо мила! И одржала си с' храбро посред мука, борба, јада .... Твоја ла^а на мору свијетских страсти већ ие страда: Мјесто очаја, туге, страха; мјесто свјетс1гих презрења, Сретају те дани слободе: жељна задовољења .... Златне мисли, жеље, наде, пуне ти груд опет; А над тобом бајних ти вила сдободан је лет, Домовино мила! Од згаришта већ трага иема .... Иовеља туд' корача: Равноправност, браство, слобода, иросвјета сада јача. Умуко ј' глас кроз облаке црне крвп и топова .... Замладила се рана . . . Наступила епоха нова .... Као Израиљ пекада кроз црвено море Ти сада смјело улазиш у слободе дворе, Домовнпо мила! Јест, ал' судбина паклена, — што те ув'јек до сад' прати, Због гријеха, који навуче на нас Ева прамати, Смрт кобна, хладна, коси ти немилице синке к'о мач: (А непријатеља баш к'о да само весели твој плач!) Симо и Љубомир, Спмо, Стево и Илија Жртва су црне смрти као и Димитрија, Аох, браћо мила! А зар онај увели најдивниј' пупољак у цв'јећу, Оно челик —- момче с херцеговског крша, Ииколу, споменути нећу?