Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 73

зовани и даровити л.удп, као Јустин филозоф, Ориген, Јован Златоуст и др. то и Христијанство ступи у нову фазу раскрића Богом открнтих истина открића научног. На заштиту Христијанства и шегових Богом откритнх истина стуна философија и разум. Оно је побјеЗ^ивало незнабоштво њиховим оруђем, али оруђем духовнил: силом ријечи и убјеђењем, само не тјелесним оруђем, јер су одвек вјеровали, да ће сви „кзашп л»(чк, . иечслга погнкм8тх." (Мат. 26, 52). Радови се апологетски одлнкују дубнном мисли, пуноћом живота и научношћу, а ни мало не губе значај до садашњег времена. Они су драгоцјенн не само као стари споменици, већ и чисто научним досгојанствима, У области научног утврђења Богом открнвених истина, иде по њнховом правцу сљедећа , и до нашег времена богословска литература, која тежи да оправда Богом открнвене истине научним податцима. Очевидно је, да тај научан правац у области развића Христијанства има за себе осим здраве преставе, н праву основу у Св. Писму зато, што је н сам Исус Христос прибјегавао логичким доказима (Марк. 12, 25.—48; Лук. 20, 2—8) и апостоли — к научном облику доказа нстииа (2 Нетр. 3, 18; Кол. 1. 9). Они шта више право убјеђују, да треба расти у истинитој мудрости при сачувању иотребног одношаја разума к вјери (Рим, 1, 5; 14,25: 2 Корит. 10,5.). Интересно је у томе случају напонути о значају философије и разума у стварима вјере, које им иридаје Јустин философ: „Један је исти виновннк и истини, која је досгупна разуму у дохристијанско вријеме, и истнни, која се садржи у христијанском открпћу — тај јо Божанственп Логос, само с том разликом, што се Он тамо јавл«чо у зачетом

облпку, а овдје се открива пун, у цјелини" — говораше св. Јустин (Аро1о§-. 11. и 10). До таквог степена долази близина разума с Божанственом истином по Јустину. Таквим начином учашће разума и науке у одногаају раскрнћа и утврђења истина Богом откривеног учења није порицало ни св. Пнсмо, ни старо-апостолска црква. Тачка додира међу науком и вјером све се више утврђавала и ширила — то је тачка служења разума у погледу религије. Но, гле! баш на ту тачку и ударају теолози рацноналисте. Своје теолошкофилософске спстеме издају само за рпзвпће идеја христијанскнх, за очишћење и скупљање елемената у христијанском вјероучењу, који су протнвни духу христијанске религије и који је унпзују. Говоре, да су оин вјерни учењу н духу старо-апостолске цркве, а користе се само правом слободног исљеђења, корјенптим правом христијанства. Тако је Хегељ издао своју апсолутну пдеју ради ослобођења христијанске преставе о Богу од оних противурјечија, која преставл.а, као што се види, идеја христијанског Бо1"а; њеном реализацијом у свнјету, или воплоћењем бескрајног у свршено, Хегел> је замијенио христијанско воплоћење — воплоћење личног Бога Исуса Христа уличносгн човјечијој. Но да л' се може та снстема назватп развићем Богом огкрнвеног учења? — Разумије се не. Хегељева снстема развића христпјансгва иема ничега општег с откривеним учењем и с његовим исторнјскнм развићем. .V откривеном учзњу кроз сав старн и нови завјет пролази ндеја Бога Творца, личног Духа, којн је прије свију вјекова посгао и идеја личног воплоћења, Али је то све Хегењ нзопачио. Идеја личног Бога зампјењена је празном, бесадржајном логичком идејом,