Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 480

11-X. ИСТОЧНШ

Св. 10 и 11

новљанима). Саслушајмо шта говори апостол Павао: „Јер кад незиабошци, не имајући закона, сами од себе чине што је по закону, они закона не имајући сами су себи закои" (Римљ. II. 14). А шта ћете тш рећи кад, имајући закон, чпните иротив закопа? Слпчно окоме говорп за Јудеје: „Ако људи старога завјета постише, поштујући и умилостивљујући Бога постом, тијем више нама, као синовима нове благодаши, тпреба, тсшиши. Онн младенци (Јудеји) бијаху под наставпиком, а ми смо људи савршени. За то смо дужни да ми имамо првенство више од њих у добријем дјелима. Грозио је занста п слушати, кад и на самога Христа, јединородног божијег Сина — Меспју, хулење изричеше. ирошивпици; јер ако иост има свој иочешак од пезпабожаца, шљедоватељно незнабошци су

сви, који иосше; иа и Христа, који је иосшио, грдише и исмијавате! ? Св. Писмо јасно учи, да је иосш угодан Богу, као што се види н. пр. из књиге Исаије пророка о спновима Рихавовијем ; — у књизи цареиа о Ани матери Самуиловој; — у јевавђељу Лукином о Ани пророчици, која служаше молитвом и постом ГоспОду дан и ноћ, и о другијем мпогпјем, о којима писасмо у првоме дијелу. А ви, који угађаше својему шијелу, иротивите се Духу свешоме који говори у св. Пиему! У осталом на свршетку овога догмата немамо шта говорити вам, осим ријечи Христа Спаситеља које нама и вама говоре: „ Ћавалише, трудише се да у^ете кроз тијесна враша (Лука XIII. 24 ),Јер су гиирока врата и широк иут, шшо воде у ироиаст, и много их гша који њим г1ду; уска враша и тијесан иуш иак уводе у живош вјечпи, и мало их је који га иолазе " (Мат. УП. 13).

0 дужностима парохнјалног свештенства, (Наставак.)

0 тре^ој дужности свештеничкој — тајно дјејствовати. Да власт св. тајпс сврхпавати само јодним е.вештеницима пристоји, увјсравамо се из слиједе!шх ријечи св. апостола Павла: Тако да нас држе људи као слугв Христове и ириставе тајна Ложијех (I. Кор. гл. 4. ст. 1). ПГта је тајна? од кога је и на који начпн установлзвна? колико их наша православна источна црква држи и исповпједа? и јесу лн оне све сваком Хришћашшу нужне? — о свему томе излаже се у догматичном богословљу. А како те тајне, т. ј. којим начином и обредом ваља свршавати, излаже се у црквеној књизи „Требнику", а за свсто причешће у „Службенику". Зато ћемо ов,1Је само нека упуства навести, која стоје у свези са св. тајнама, и која треба да зна и све-

штеник, који тајну с.вршапа и вјерни који тајни прпступа и прима је. Упуства ова једна су општа за све тајне, а друга особена за сваку тајну на по се. I. Општа упутства за све тајне. При свакој тајни дужан јс свештеншс човјеку Хришћанину, који к тајни каквој приступа, објаснити и протумачити: какву силу има она тајна, којој он приступа, на који је начин уета■ новљепа, и шта значе оне видљиве ствари, као што је при крштењу вода , при миропомазању св. миро, које магерије тајну сачињавају; јер ако га тако најприје не прнуготови и не научи, то онда таквц вјерни неће знлтн: к чему приступа, шта ли у себе прима, и по томе неће нп вјере нматп, по оним рнјечима апостола Павла: Како ћс вјсроваши кога не чуше (Рим. гл. 10. ст. 14). Оскуд-