Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 96 нице тако је пала, да већ не може бити ј нижа. Сад је згода да је заједнички накуиујемо,' да наиунимо наше житнице и причекамо, док цијена не скочи". Овај их с почетка одбије, но најпосље попусти наговарању другова, и пристаде. Он уложи у посао сав свој новац, они — свој, и купише доста пшенице. Акфу тијем цијена њезина не само да не скакаше, већ све ниже и ниже падаше.... Другови овога трговца, видећи, да посао зло иде, предлагаху му, да продаду купл>ену робу макар и с губитком. Но он им рече: „причекајмо још". Причекаше, и заиста дочекаше повишену цијену. Вријеме је да се пшеница продаје и корист дијели, али ево жалости, нико не ће да је купује јер је сва поплесњшшла. Мало је у житници провјетрише, и послије продаше али уз велики губитак. Другови трговца подигоше против њега, као виновнику њихове несреће, судбену парницу, и он ју изгуби. Но он изгуби не само уложени новац као предујам, већ се лиши и куће и свега непокретнога иметка, јер му би продан на лицитацији. Тако од богатога трговца постаде он скоро просјак. Несретнпку остаде само једно:његово побожно срце и тврда нада у милост Божију. Он је био увијек побожан, но од тога доба, од како је пао у несрећу, примјетише сусједи, да се у његовој собици свијећа не гаси по цијеле ноћи. Он се мо.љаше неуморно, мољаше се са сузама, гледајући у своју дјечицу, која спаваше и не слутећи, кака их горка судбина у животу чека. Послије сузнијех молитава једне ноћи, кад је почела зора рудити и даница лице помал>ати, а жарко сунашце обасјаватп убогу колибицу и блиједо лице страдалниково, би му при души особито лако.

Св. 3

' Не знајући ви сам за што, он се развесели и пробуди своју супругу и говори јој: „нама ће бити боље; мени је необично лако при души. Сигурно је Вог услишао моју грјешну молитву. Он ће нам послати помоћ". „Од куда? говорапге жена. Ми нејмамо ни једнога пријатеља, сви су нас оставили, а од оппјех, који нас пијесу са свијем заборавили, не можемо се надати никаквој помоћи с тога, што многи живе не баш много боље од нас". Сунце је већ повпсоко било одскочило, кад је пропали трговац заспао. На своје велико чудо, он се пробуди тако весео, с таком радости при душп, али одкуда то, не зна; само му је срце шантало, да га Вог не ће оставити. Предчувство није га обмануло. Помоливши се усрдно још једанпут, лати се обичног дневног посла, кад ал' необично куцање у врата прекиде посао. У собу уђе разносач брзојава и предаде трговцу запечаћену депешу. Већ одавно, од како је пропао, нпје трговац примио ни од куда депеше; с тога, растрга необичном брзином печат, и на велику своју радост ирочита слиједеће: „Мој стриц умрије изненада, ја наслиједих од њега двије куће и 80.000 ф. Да помогнем теби у твојој невољи, могу ти уступитн без интереса на десет година 20.000 фор. Одмах до^и к мени. Твој вијернн пријатељ Теофил". Радост, живље чувство благодарности к Богу, неочекивана вијест, све је то било тако ново, тако је поразило трговца, да он неко вријеме остаде као укопан, дисање му престаде. Најпослије, освИјестивши се, паде на кољена пред иконом и с топлим сузама благодарности изли пред Богом своје осјећаје, који му узнемириваху душу због овога чуда. Сад је

Б.-Х. ИСТОЧНИК