Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 97

тек потпуно разумио ријечи Спаситељеве: „ходите к меии сви, који сте уморни и натоварени" ! Слиједећи томе Божанственом позиву, није тај трговаи, пошао утрвенијем путем у гостионицу, није метнуо кравату на врат, као што чине други малодушни безумници; он се молио и молио, неуморно. Овако је тумачио посље жени сталност своју у молитви: „ја сам у овом случају поступио псто тако, као онај сиромах, о коме говори Еванђеље. Немајући чим наранити гладнога госта, који му ноћу изненада до^е, тај сиромах оде к сусједу с молбом, да му узајми хљеба. Сусјед, расрдивши се што га узнемирује ноћу, не хтједе се с постеље ни подићи кећ му одврати: „сад је ноћ, моја дјеца спавају, ја се одмарам; пусти ме у миру Но сиромак не попушташе, већ је непрекидно молио и досађивао сусједу : „дај па дај!" И сусјед да се ријеши безобразнога просјака, устаде и даде. Тако сам и ја непрестано молио Бога, и он, видећи моју сталност, посла ми помоћ". Спремивши се брзо, трговац оде к своме пријатељу, прими новце, поче с њима радити и врати их много прије десетогодшнњег рока па још са интересом. До пошљедшег даха свога, он се благодарно сјећао тога чудноватог дога^аја у своме животу, јер је имао згоду да осјети моћ непрекидне молитве. Особито је радо приповједао то својој дјеци и унуцнма, потврђујући им очигледно истинитост ријечи св. Писма: „Ко се уздлу Госаода, он је као гора Сион, не шмјешта се, остаје до вијека ". (Пс. 124. 1). Но често шаље Бог на човјека ве- ; лику жалост а не шаље му никога, да га избави. Често се цијелог живота боршн с тугом и нуждом. Сад — сад, мислиш, ето ме на бријегу, а |>аво те опет од-

гурне у дубљину. И ко је понајчешће твој најгори непријатељ? Онај, кога си ти хранио, појио, одијевао, гријао. И што само нећеш претрпити, кад те такав човјек са пакленом жестином стане гонити ? За твој хљеб баца се он на тебе каменом, за твоје добро, он те грува у ребра. Ти си му, као пријатељу, отворио своје груди, а он ти у твоје груди забада оштрн нож. Тада погледаш на образ Снаситељев и помислиш: „нијесам ја први а ни пошл.сдп.и измсфу онијех, који морају трпити и страдати. А то исто, само у највећем степену, искусио је и он, најневинијп страдалац, Исус, најслађи човјекољубац. Онп, које је он хтио скупити под крила, као што кокош скупља пилиће своје, које је он проевјетљавао свјетлошћу истине, лијечио од немоћи, избављао од нечистијех духова, хранио у пустпњи хљебом на чудесан начин, који су му пјевали „осана,! — ти исти тукли су га, везали, ругалп му се, ћушкали, пљували и као див.ве звијери викали; „распни га, распни" ! Но он, предви^ајући то, унапријед је говорио: „ Ава оче! све је могуИе теби, иронеси чашу ову мгшо мене, али не оиет како ја хо&у, него како ти " (Мар. 14, 36; Лука 22, 42). „Ава оче" ! Велика је то ријеч, коју треба да изговара сваки, који је гошен и који страда. Ријечи молитве Господње „нека буде воља твоја ", које сваки дан изговарамо, нека не буду за нас само празне ријечи, већ тврди камен наде хрпшћанске, која није никад малодушна нити икад очајава. Нека вјечни примјер Спаситеља нашега, који је себе предао вољи Вожјој, увијек нама буде пред очима, као једино успокојење и утјеха у тешкијем данима живота .„Лдуша" Христа Спаситеља „ бијаше жалосна до смрти " (Мат. 26, 38). И њему се јавно ан^ео и кријепио га.