Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 200

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7

од других православних народа, који учише ријечима, писмом и дједом без умора, да су служили свим својим умом и свима својим силама. Но наука Христова није још проникла све слојеве народа, а то понајвише с тога, што се међу множином добрих и побожних родате.ља на лазн и такијех, који се не брину за просвјету своје дјеце. Дјеца, кад не виде код родитеља добра примјера, одрашћују често као дјеца незнабошка, а често још п горе. А колико има код иас лажнпјех учитеља?! Духовни оци непрестано се туже на безбожност народа, која сваким даном расте, на н>егову равнодушност према цркви својој. 1Го селима су цркве у недјељне и празничне дане празне, а људи остају код куће н одају се лијености или одлазе на сајиове и пијани се враћају кућн у неко доба ноћи са таком виком, псовком, свађом, чега п код незнабожаца нема. Можемо ли се од дјеце такијех родитеља надати добром хришћанском животу? Један свештеник прттпокпједа нам, да је у својој парохији затекао обичај, да се дјеца крштавају обдијевањем, по римокатоличком обреду, а не погружењем, по православному. Он је одстранио тај ту^и наш обичај и почео је крттавати погружењем, по иредању цркве наше и по обичају нашијех отаца. То се нпје свнма допало, а само за то, што не знају обреда наше св. цркве. Има још и другијех ствари, ко]е се догатјају у цркви, а не би смјеле бити, тако: гласно разговарање у цркви за вријеме богослужења, улажење и излажење, пљување по црквп, смијех и друго којешта. Пита се: како то да у православном друштву Нма такијех дивл>ака? Одговор је кратак: од домаћег, материног васпитања. Она га је родила, радује му се; но еачувај Воже да би га ко укорио, кад учини касније

какву чепристојиост. Зло и наопако. Диј јете њезино не смије јш учитељ у школи казнити. Она "га храни, пушта му све на вољу. Дијете се развнја тијелом, но дух му заоегаје. Дијете одрашћује, но пн мати а нп отац не научпте га ни једну молитвицу, ни закону Божијем; у цркву га нијесу водили, код куће је слушало гадне ријечи и т. д. Од такова одгоја не може ни плод бољи бити, гдје мати не зна, а отац неће да дијете научп, да са тијелом наттредује и дух. — Нпје така бпла св. Монпка, мати Августинова. Љезин муж ГГатрикије бијаше незнабожац, човјек расијан, који не хтједе нн да чује што за Хришћанство, јер би оно сметало његову расипну животу. Дјеца његова видјела су код њега најгадније прпмјере, но матп пх је потајно савјетовала н учила пе само ријечима, него и својим светим животом. И премда је Августин живио у највећем искушењу и живио грјешно, ииак сјеме Хришћанства, које поспја добра мати у срце његово, ннје пропало, већ је расло, док није процвало чуднпјем цвијетом његова обраћења. И учитељица његова мати — Моника доживјела је ту срећу да впдп и спнове своје, п жестокога прије мужа свога у крплу Хрпстове цркве. Епо, ко треба, да је прва учитељица: свака мати! Не користи говорити оцу и матери; не треба сада учити дјецу, школа је за то, да се науче свему. То нпје добро. Школско васпптање не може нигда зампјеиити домаћега васпитања. Читајући историју разнијех велпкијех људи, дознаћемо, да је темељ њихове касније величине положпла обично мати, у чијој је руцн не само тијело но и душа дјетета. Мати учи дијете већ у првом узрасту — чим се почну будити прве искре самосвијести — да ручицом својом направи на себи знак часнога крста, да