Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 331

дања и поругу. Христос се рађа на свијет као обичио дијете, и ра^ајући се не нађе ни куће, ни колијевке. Он расте и развија се скоро исто тако, као и сви људи. Трндесет се година крије он — владика твари и господ славе — на зелљи у највећој неизвјесностп и покорава се двома смртнијем, које удостоји назвати родитељима својијем. Али ето он изилази на јаван рад — па шта би? Син Божији, који долази да освети људе, приклања са оеталијем грјешницима главу своју под руку човјека Јована, ма да му није од потребе очипхкење. Ми се с правом дивимо смирености салог Јована Крститеља, који не примаше почасти од својпјех сувременика, већ преношаше сву славу на Христа. Али је његова смиреност мала кад се испореди са смиреношку Христовом. И ако је Христос једгшородни син Божији, у коме бјеше свака пуноћа Божанства (Еол. 2, 9), ипак не прнписује он себн славу своје науке и дјела, већ Богу оцу: учи ли — а он вели. да то није његово учење, већ његова оца који га посла (Јов. 7, 16); учини ли какво чудо — опет вели, да му отац даде да чини таква дјела (Јов. 5, 36). Оп — једипи госггод и учитељ — служи на кољенима, баш као слуга, ученицима својијем, умпвајући им ноге, што не хтједе, можда, учннити нити ико изме^у тијех биједнијех и незнатнијех рибара. А како бјеше неизмјерно кротак Христос Спасптељ у опхо^ењу са свима са ученицима н са онима. који не вјероваху у њега, са пријатељима и са неприј атељима. Као год што се пе откри пророку Илији близина Божија у јаком и силном вјетру, који руши гору и ломи стијење, нити у земљотрешњи и у огњу, који сие прождире, већ у ћарлијању тихог повје-

тарца, тако се исто јавља она и у Христу. Он је прожман пламенитом срчаношћу, али у њега иема бурнијех пожуда, нити страствене жестине, а још мање неумитне строгости; његове ријечи и дјела одишу миром. Он трске стучене не Ие преломити и свјетила зстаљена не &е угасшти (Мат. 12, 20. Исј. 42, 3). Он ]е кротак и љубазан па подноси неуморном устрпљивошћу и неправду и слабости људске. Кога су гонпли непријатељи тако постојано, неправедно и жестоко ако не Христа? Ко је морао, ако не он, трнити клевете, злобу, поругу, исмијевање чак често и од онијех, којима је учинио толико добра? Кога су, ако не Христа, називали варалицом, другом грјешиика, његово учење сматрали као хулу на Бога, дјела безаконима, а чуда — ^аволскијем пословима? Па чак изме^у најприснијих његовијехЈИЗмеђу ученика продаде га једаи непријатељима на смрт, други га се одрекао у најтежијем часовима живота 1вегова, а и остали су га слабо схпаћали и оставили у вријеме иесреће његове, побјегавши од страха. Па ипак ко је, сјем Христа, поред свег тога — поред невјере и неблагодарности народа, издаје Јудине, одрицања Петрова, бијега осталијех учеиика, злобе и поруге непријатеља, дпвљаштва војничког, ко је показао такво дивно спокојство и безграничну стрпљивост? ГБега невина муче ужаспо, убрајају га међу злочинце, изједначују са разбојнмцмма, ругају му се, пљују на њега, бију га — и он подносн све то ћутећкп, не отворивши чак ни уста својијех. Кад га ударп слуга простачкп по образу, он тек што рече: ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, за што ме бијеш? (Јов. 18, 22). Ученика свог, којн га се срампо одрече, и ако га увјераваше умапријед како му је иотпуно одан, он чак и не прекори, већ га