Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 332

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

тек тужно погледа. Самог свог издајицу ои не осуђује, већ му тек велн: зар цјсливом издајеги сина човјечијвга? («Лук. 22, 48). Па ни у случајевима кад ријечи његове са свом тежином божаиствене пријетње коре н нопиштују лицемјере, кад му је срце пуно туге гледајући гдје се скрнави свака светиња, чак ни оида нема у њему ни трунка личне љутпне и једа и карање његово не потјече иа мржње, већ из љубави и свете ревности. Но да не бп ко год помислио, да та доброта Христова, која је увијек готова да прашта, потјече нз тога, што нема у њега довољио правствеие строгостп! Сјетпмо се само како је корио својом силном ријечи фарисеје, како је изгонио трговце из Храма. Неда се устрпљивост његова ин тијем разјаснити, да је у њзга, као у стојика, отупио осјећај према страдањима и да се срца његова нпје коснуо ни какав јад. Не, он осјећа све зло тако силно, како га могаше осјећати тек његова пречпста душа. Он испија чашу својег страдања, све капљу по капљу, до самог дна п страдаше толнко, колнко не страдаше ни једап човјек. ГБзга обузима брнга и страх; тијело гвегово патп, душа страда и подрхтава при помпсли на смрт, јер су муке и смрт противни здравој природи. Он преживљује пајтежи час уиутрашњег жпвота у врпјеме кад је внсио на крсту, остављен од свију, чак II ОД Бога, без сваке утјехе, кад ни једна зрака свјетлостп не проднраше у душу п>егову и кад могаше са пунијем правом рећи: „гша ли бола какав је мој 11 (Плач. Јер. 1, 12). Заиста, нужна је надприродна јачнна духа па да буде ко год тако кротак и добар ирема људнма и да поднесе такве нечувене патње, пред којима мора са по-

божношћу и чуЈјењем да застане свакн, ко беспристрасно изучава жнвот Хрисгов! Љубав Христова, која се показала ирема људима у његовнјем добрпјехм дјелима п у томе што је без икакве злобе препатио тешке патње, које му онн наметнуше, иоказала се опет према Богу оцу у томе, што се потпуно покоравао вољи његовој. Сво дјело искупљења бјешо дјејство покорности Хрнстове Богу оцу. Бог је још од вјечности опредјелио, е ће се син Божији оваплотити да искупп људе, и ето Христос, долазећп на свнјет, велп: „то до^ох, да учиним вољу тзоју, Воже а . (Јевр. 10, 7. ср. Псал. 40, 7—8). Примивши на се тпјело имаше он, као прави човјек, сличаи нама у свему, сјем гријеха, своју човјечију вољу, која се разликоваше од божанствене. Алп човјечија воља његова не чињаше нп када ускос вољп божанственој. Оп јој се потсоравао тек у толико, у колико није долазила она у опријеку са овом пошл.едњом: јер сиђох с неба пе I да чиним вољу своју, него вољу оца, који ме иосла. (Јов. 6, 38); у томе налажаше он јело своје (Јов. 4, 34.) т. ј. своју насушну потребу. И збпља испуњаваше Исус Христос за свог жпвота вољу очеву најтачнпје п најпокорније. Прва ј ријеч Христова, коју спомиње јеванђелист, пзражава мпсао о покорности оцу. Још док бјеше певпио дијете, вели дванајест-годишњп Исус својој матери: „ мени треба у оном бгти гито је оца мојега" (Лука 2, 49). И послпје кад изилази на поприште јавна рада, иишта га не може смести у томе, да се оцу покорава. Свакп његов потхват, свака рпјеч и чин — све се обраћа око те покорпости, све је с њом у тнјесној свези. Полази ли Исус у какав град или село -—• он то чипи, вржећи вол.у опога, који га посла. Дух га Божпји подстиче да иде у пустињу — и