Bosansko-Hercegovački Istočnik

Отр. 450

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Ов. 12

гријешити, иа да му онда гријехове опрости. А за оие пак, који пијесу заслужиди, а пате, каже се да су то гријеси његовијех родитеља, старијих иди његове дјеце и т. д. и оспм тога да Бог често пута куша ираведника, хоће ли у невољи бити издржљив, т. ј. хоће ли за то иа Бога срдити се или ће бити задовољан и Бога хвалити. па да га према томе оида награди или казни, Говорећи, управо рећи, напомињући дјетету често пута овај суд Божији иа земљи, треба га упућивати да мисли и о страшном Божијем суду, који долази пошље смртн. Све уредбе и сви закони Божији на земљи одређени су једино иа то, да човјека припреме за овај иајнећп Божнји суд, иза кога има бити вјечно блаженство (срећа-задовољствоЈ или вјечна мука. Човјек нма тијело од земље, а душу од Бога и н.ом живи. Душа се не може видјети п : непронадљива је, а тпјело се предаје зељљи, да у њој труне. По слободној вољи човјек заслужује вјечно блаженство нли вјечну муку. По разуму човјек знаде оно, што је право и поштено, као и оно, што је неваљало. Бог хоће да свн људи буду у вјечном блаженству, но за то треба да човјечија вољабуде потчнњена разуму ида бира радше, које су по Божпјој вољи, а слажу се са разумом. Човјек треба да радн и говори вазда опо, што је поштено, праведно и истинито. Но пошто људи по својој слабостп често гријеше и нехотично, то је Бог дао људпма свештенике, да се код њих чисте од гријехова пакајањем и св. причешћем. II Бог радо опрашта грпјехове људима, који се истпнито покају. Све казие, које Бог даје људима овдје на земљи на то су, да се људи опомињу да има Бога и да ће биги страшни суд, на коме ће се свима најправодипје за дјела судити, те да би људи вазда имали иа

уму да нм ваља радити оно, што је по, штено, праведно и истшшто. Да би се. ово код дјеце постигло васпитачи треба да су вазда ме^у њима и да их у свакој погрешци исправе са ријечпма: то јс гри.јвх и то певаља. Осим тога вазда треба да им говоре, да Бог чује и види сваку њихову погрешку и да се од њега иншта сакрити не може. Кад је вријеме од нсповирдања васпнтачи су дужни дјецу испратити са ријечима: ндите, дјецо, к нашем светтттеихгу, па му све кажите, што сте кад неваљало учинили или рекли п молптегада вам опросги; јер ако вам он онростн н Бог ће в&м опростнти. А свештенпк знаће какву поуггу треба коме дјетету дати. Дјеца тсојој се овако буде говорпло о Богу н вјечном жнвоту, неће се илашити смрти, која је за свакога неизбјежпма, него ће је сматрати прелазом из једнога живота у други, којп је бескрајаи. Чуваће се неваљалијех дјела, због којих лшгу битп осуЈјена на вјечне муке, а добра дјела би ће за њнк лака крнла, којима ће се узносити са земље к Богу горе на иебо. Нека ово за сад буде доста да послужи нашпјем родитељима као мали руковођа у домаћем хришћанском васнптању дјеце. Моја ће бити највпша радост, ако им овнјем будем н најмање услуге учпнно. Остало предајем школи да она паставп како зна. Само они, који су дуго били учитељи, знаду какве су то тенлсоће радити у школи са оиом дјецом, која пмаду покварено домаће васпитање!.... „Кад ја бнјах мало днјете, као днјете говорах, као дпјете мпшљах, као дијете размпшљавах; а кад постадох човјек пзбацих дјетпњство. Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а олда ћемо лицем к клицу; сад позиајем нешто, а онда ћу позиати, као пгго сам познат. А сад је ово троје; фра, пада п љубио" (I. Кор. 13. 11, 12, 1 о).