Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 448

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

ади ништа за то, због тога оно се не смије одбијати од цркве; ]'ер и ако неће све разумјети, али хоће срцем осјетити, а то баш и јесте оно, у чему се васиитање највише и састоји. Посјећпвање заједничкога, општега богослужења, важно је и због тога, што је сам Хрнстос казао, да гдје су два или трп у Његово нме сабранп, и Он је ту. Осим тога дјеца се ту уводе у ширу, већу породицу хрпшћанску, којој је глава сам Христос Спасптељ и са којом они доцније и знају живљети и рачунатп се, те се тако више познају и долазе блгоке једни с другима. Највише што дје/гету пада у очн. то је служећи свештеник у свештеном одијелу у цркви. Дијете се већ навикло у у кући на оца, као кућевнога старјешпиу, који располаже и управља, и сада те своје мислп преносп и на служећег свештеника, као старјешину н управптеља у црквп прп богослужењу. Свештенпк је од Бога послан да у црквп вјернима приповнједа о Богу и тајнама Божијим и због тога већ њега у томе послу и неможе нико другп достојно замјенити. Нпје довољно само то да ми дјеци покажемо појмове о вјери, да нх она запамте, као н. пр. бројеве до стотине, па да пх изброје, н«го треба још да то п живо осјете. Хрпштанство се помоћу вјере развија из срца, а за вјеру потребан је аукторитет. Срце је дјетиње њежно и меко и због тога лако се подвргава уплпву аукторитета свештенпчког у цркви. Ко је чуо да се кад дпјете више бојало матере, него оца? То је немогуће и према природним одношајима оца. у породици.Отац је у породцци оно лице, од кога све зависи, у свему располаже и у кога је усредсјк.фена и туга и радост, отуда днјете п свој живот условљава у њега п према њему има страх п уважење. Отац је за дпјете иредмет вдасти, и будући да оно

то гледа још од свога ро^ења вазда с тим осјећајима жпви, па и умире. Дијете долазећи често у цркву и гледајући ту служећег свештеника, као старјешину и управптеља у богослужењу псте те мисли преноси са оца на њега. Дијете правилно васпитано хришћански ил!а дивна и узвишена осјећања поштовања према свештенику! А ово је и врло потребно да буде, јер гдје се свештенство не поштује и не уважава, ту - је с вјером свртпено и нестаје онијех дивнијех и узвишенијех појмова о дужности човјека према Богу п домовини. Ако наш васпитаник нема довољно уважења према свештенству док је још дпјете, заиста још мање ће га пмати доцније као човјек и за његово срце неће се хватати ријеч Божија, која излази кроз уста служптеља олтара Божијег. На против, пак, код оних, који довољно уважавају и поштују свегатеиа дица, рпјеч Божија има највнше упдива, кад је на уста свештеника изговорена. Евангедист Марко примјећује, да су Јудејп са дпвљењем слушади проповпјед Нсуса Христа за то, што их је Он учио, као Онај, који власт пма, а не као књижевницн. (Марк. 1. 22 н Мит. 7.29). На ми то знамо и из обичног живота да вазда пријатније слугаамо онога, кога уважавамо, него кога не уважавамо п ;Ја његова ријеч над нама има п много већега уплнва. У очима дјетета много значи и спољашњи изглед свештеиика, који се њиме однаја од остадијех људп. Осим тога свештеиик је лице, образовано у вјери много вигае, и по томе знаће дјеци тај предмет умјешније и предСтављати, него другн, особито пак онда, ако поред свога богосдовскога знања узима. и педагошке дидактнке (вјештине). И по томе дјеца ће много више користи имати од вјеронауке, ако је слушају од свештеног лпца, него од свјетовњака. Због тога свештеници треба често иута да пропо-