Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 164

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 5

л.егопа дјела су писана румунски. У Буковииској дијецези има преко 400.000 православнијех, од којијех су половица Румуни, а половица Русини. Премда међу овијема постоји велика национална разлика, па ушљед тога по каткад и несугласице, покојни ]е владика ипак био једнако обл.убљен, како код Румуна тако и код Русина. Говорио је и румунски и русински са свијем потпуно, и знао је врло лијепо славенски служити у цркви. Русини тврде, да је русинскога поријекла, као што и само презиме Андријевић то вјероватним чини, али то неће бити истина, јер је покојник био заиста прави Румун и главом и брадом, и носио је на себи тип најчишћога Румуна, а осјећао се и радио као најбољи Румун. Био је члан скоро свију Буковинскијех румунскијех друштава. Својом бистроћом изнањем и ванредно правилним суђењем о стварима, у сваком погледу знао је он импонирати свакоме странцу, који га је год посијетио, тако, да му се свако дивио, а у једно боме и цијенио и поштовао. Православна црква у Буковини изгубила је у њему ненадокнадљивога духовнога оца и чувара, а православље у опће једнога од најврједнијихрадника у винограду Господњем. Неописана је жалост, која је његово стадо снашла, и, како исто оплакује својега пастира, може се појмити из тога, што га не само сав народ православни жали, него и поједина друштва. Тако н. пр. румунско академско друштво „Жу нимиј а " (Омладина), закључило је да носи неко извјесно вријеме знаке жалости, а црквена опћина Чахор, гдје је покојник као свештеник 20 година служио, закључила је, да га жали шест мјесеци. Буковински православни свијет је у опће оданији својој вјери, цркви и њеним

поглавицамп, него ли што је то случај код нас православнијех на југу, те ушљед ове силне оданости према поглавици црквеној, као и ушљед велике обљубљености покојника у народу своме, а још нарочито ушљед тога, да се исти преставио на свијетли попе/ђељак, т. ј. у вријеме кад су, по црквеном предању, небеска врата отворена — то Буковински свијет ће задржати покојнога у својој машти као свеца. Погреб је био С. априла, разумије се на најсвечанији начин. Вријеме је било ванредно лијепо. Осим свијета варошкога, слегао сејош силан број свјетине са стране, да докаже пошљедњу почаст своме незаборављеноме архипастиру. Код опијела бијаху сви званичници из земље т. ј. поглавица земаљски и сви други, шта више и официри у знатном броју. Опијело је било наравно сходно данима свијетле не)}еље, а особито је упадљиво мјесто „ сватин И оже и Христоск коскрссе" које се пјевало све по реду на трима језицима: румунски, црквено-словенски и грчки. У гробљу Черновичком има посебна капелица за упокојене епископе, те је тијело покојниково наравно у тој капелици положено. Мисмо овдје само најглавније о животу, раду и смрти покојниковој спомеиули, али нисмо још ни издалека тијем дали јасна појма о великијем заслугама, које овај „добри пастир" стада Господњега има за своју цркву и свој народ, но ово ће надокнадити Румуни, који заиста знаду цијенити своје заслужне мужеве и који су већ до сад неколике брошире о животу и раду његовоме, као и о његовијем заслугама, написани. Ми пак жалимо од срца нашу православну браћу у Буковини, који су изгубили тако честитог владику