Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИЕ

Стр. 448

нону (правилу) вјере; и без овога онемогућено је . свако јединство у вјери и постигнуће жеље о сједињењу Цркаиа. и кад тако стоје ствари, онда се доиста чудимо,'да Блажен.ејши Папа Лав XIII. и ако и сам иризеаје истинитост овога пада у очевидну противурјечност изјављујући' с ј е Д не стране, да истинитост јединства лежи у истииитом и једном вјеровању, а с друге опет, да свака црква и послије сједињења може чувати и држати сво}е догме и канонске одредбе, па ма ове биле и различне од папске Цркве, као што се види из новије енциклике Блажењејшег од 30. Новембра 1894. год. јер 1е противурјечност очевидна у томе кад у једној и истој Цркви, један вјерује, да свети дух исходи од оца, а други да исходи и од оца и сина, један кропи или облива (рауиацо?) а други погружује три пут у воду (Виттлш^а); један употребљује квасни хљеб у Светој тајни Божанске евхаристије ( е ^ јцо ;), а други неквасии (а^[хо?); један причешћује народ из Св Чаше; а други то чини само Св. Хлебом и овоме подобно. Што дакле причињава ова противурјечност поштовање према јеванђелским истинама Св. Хрпстове Цркве и упоредно попуштање и признање оних, или шта друго, о томе нећемо говоритн. 5. Ну ако би кад год било, да се при]је ка остварењу ове побожне жеље —- сједињењу Цркава, прије свега биће нужно, да се одреди једно опште начело и основ; а такво сигурно и оиште начело и основа не може друго шта бити. него учење јеванђелско и седам скетих Васељенских Сабора. Држећи се, дакле, ово; а учења, које бјеше опште за Цргсве, ис_ точну и западну, до оцјепљења, дужнп смо са искреном вољом и жељом пспп тати и увидити ову истину : Како је вје-

ровала тада цјелокупна на истоку и западу једна, света, саборна и православна апостолска Христова Црква, и држати то неповрије^ено п непредругојачено. Све пак, што је у доцнија времена додато или одбачено, непремјена је и света дужност свакога, ако искрено тражи славу Божију више своје славе, да у духу побожности и благочашћа исправи све то, имајући на уму, да ако остане при својим заблудама и извртању истине, узима на себе тешку одговорност пред неумитним судом Христовим. Кад о овоме говоримо, никако не мислимо на разлике, које се односе на типичне свештене одредбе и пјесме, или евештене одежде, и томе слично, које су разне, као и у старо доба, и које најмање . вре!>ају суштипу и јединстко у вјери, него на оне битне разлике, које се односе на Богомдане догмате вјерске и на Богом установљену канонску управу Цркава „ У њима (догма.ма) није вјера оно гито није утрвђенО) вели Свештени Фотије, нити пак отите и заједничко одбацивање установе у него оно, што (/ једни усшановили иа и узаконили, други да мувају и тим ууварима не чинити нетгравду, а и безакоње над онима : који не примају шта противно ономе, што је установжно; и право ои било кад би сваки мислио и држао је онако, како је одређепо и . (Фот. писмо 3. § 6). 6.И сад,у овој светој цијељисјединења, источна православна и саборна Христова Црква готова је да прими и призна свом душом, ако бп се десило, да је гато искварила или да не држи и чува све, што су пре девето а впјека еагласно признавале источна и западна Црква; и ако из учења Божанских отаца и Богом сабраних Васељенских Сабора докажу западњаци, да је се читао кадгод прнје декетогк вијекаСимвол вјере с додатком у православној тада западној римСкој Цркви, или да је упо; требљакала она пеквасни хљеб, или при.