Bosansko-Hercegovački Istočnik

г Св. 1 и 2 Б.-Х. ИСТОЧНИК Стр. 11

Кад је била у тебе, не бјеше ли твоја? Ти си могао спокојно располагати са својим имањем, нико те није силио да га продајега и дволичиш пред Богом: зашто си дакле такову ствар метиуо у срце своје? Људима нијеси слагдо него Богу!" Кпд чу Ананија ријечи ове, паде и издахну. Сви се препадоше: момци изнијеше тијело његово и закопаше. А око три сата уђе и жена његова, незнајући, шта се збило. Апостол Петар запита је: „кажи ми, јеоте ли за толико продали њиву?" А оиа рече: „да, за толико". Тада јој Петар рече: „зашто се договористе да искушате Духа Господњега? Ево улазе на врата они, који твога мужа закопаше, па ће и тебе изнијети". На једанпут она паде пред ногама његовијем и издахну. Момци ушакши нађоше је мртву и изнесоше је, п закопаше код мужа њезина. „Велики страх уђе у сву цркву", завршује своје излагање јеванђелист ЈГука, „и у све који чуше ово." Страх обузима душу и сада, кад читате овај догађај, браћо моја. Но ту се намеће питање: да ли је само Кајин, — да ли само Ананија и Сапфира мислише преварити Господа Бога? Не догађа ли се и међу нама штогод, што је томе слично? Ево, на примјер, освануо је празник Еосподњи; звоно зове православне у цркву Божију; и тебе зове тамо савјест твоја; но теби је тамо досадно — ти нарочито закашњаваш код куће, како бн дошао у цркву у пола литургије, а каткад још и касније, само да послије можеш рећи самоме себи:ја сам испунио дужност своју хришћанску, био сам данас на литургији, и тијем умирити савјест своју . . . Иријатељу мој! Кога ти хоћеш том лицемјерном молитвом да обманеш? Од кога ти крадеш часове молитвене? Знај, да Бога не можеш преварити; Он

је давно изрекао праведни суд свој за такове лијене богомољце: „Ови људп ириближују се к мени устима својијем, и уснама шшшују ме; а срце њихово да геко стоји од менв; но залуду ме иоштују\ (Мат. 15. 8). — Или; ево се ти молиш молитвом, коју нам даде сам Господ: ти молиш да ти се опросте гријеси, ти говорига: и отсрости нам дугове наше као и ми што оираипиам.о дужницима својијем. . ) . Но опрашташ ли ти дужницима својијем? Говориш ли истину? Та Бога непревари, он познаје и ако твоје срце боље од тебе, се тамо, у твоме срцу, крнје каково недобро чувство према ближњему, — то неочекуј опроштења од Господа, јер су ријечи Његове истините; п ако неоирашташељудима гријеха њи&овијех„ ни отац ваш неће оироститп вама гријеха вашијех\ Мат\ 6, 14—25). — И колпко таковијех случајеваможемо навестц из нашега живота! Нема дана, кад неби пред Господом Богом лукави били! А догађа се, браћо моја, да човјек живи цио живот тако, као да хоће нреварити Господа Бога. Ствар је у томе, да сваки грјешник има свбга идола, којему служи свом душом својом. Тај је ндол његова страст, његов гријех, којега је јако заволио. Један је свим срцем прионуо за лашомост, други за — пожуду, трећн опет нема мјере у своме славохлепљу . . . Но сваки има савјест, тог судију неумитног; савјест говори грјешнику: Бог ће тебе строго казнити за твоју лакомост, за тјелесне гријехе, за прекомјерио славохлепле . . . Страшио ће бити грјешној души слушати те пријекоре и изобличавања, а међу тијем неће да прекине са својим грјешним навикама . . . И сад почнње човјек претварати се, не би ли како год умирио своју узнемирену савјест. Тврдици је жао удијелити просијаку најмању потпору; а заборавља ја-1,ник на ону српску пјесмицу: