Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 84

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

како за трен да не застане човјек и да не ускликне: „Диван си ЈГосиоде и чудна су дјела Твоја : јер Ти си народе науком обдарио ! и У хуманост спадају и пјевачка друштва, па се и ми браћо Невесињци мозкемо дичити, што смо основали просвјетно г Ориско-тг.рав. црквеноијевачко друшжво „Заставу" , које је добило највишу потврду . . . Радовати се можемо, што смо створили у нашем мјесту просвјетно друштво ; али на жалост мора нас и срце забол.ети, јер смо ослабили према томе нашему друштву. Раздор и неслога ниђе нпје добрим плодом уродила, па не мислим, да ће уродити и међу нама, ако се не поправимо, ако братски један другоме не помогнемо; јер у општој ствари, ми не смијемо гледати на личне интересе. Свима нама треба, да је света дужност један другога потпомагати; један другоме притјецати у помоћ; један с другијем слагати се, па ће нам онда наше друштво и свака наша ствар напредовати. Ми ћемо с тијем доказати, да нам опште добро на срцу лежи.

Шта смо стали и ушућели се браћо ? — Окренимо се, па ћемо виђети да у свакоме скоро мјесту Босне и Херцеговине има српска вјероисповједна школа, потврђена од највишијех власти; а ми — има неколике године још смо добиии одобрење од милостиве земаљске владе, да можемо купити прилоге по нашему котару, да би и ми подигли своју српску школу, да нас не гризе и не једе стид од друге наше браће из Босне и Херцеговине ! У здрављу Његова Величанства, када нам је слободно подизати српске школе, треба већ једном да се сви заузиемо, да и ми Невесињци имамо своју српску школу, — та, нијесмо ни ми толико згријешили мимо нашу осталу браћу, па да немамо своје највеће светиње српске школе поред православне цркве ; а то су двије светиње, без којих Србину нема опстанка. Захваљујући вам на многобројном посјету, позивам вас, да ускликнемо: „Живило Нзегово Величанство цар и крал, Фрањо Јосип I. ! в Живио наш српски народ! Невесиње.

И м а Знатан дио наше омладине која изучава веће школе, има обичаја, да прву ријеч, коју у народу пусти, каже: п нема Ђога. а Многи од њих, и ако у души својој и вјерују, да има неко више биће, које свијетом овим управља, ипак^ из колегијалности на спрам другова својих, или, да би се пред свијетом показали да су заиста велики научењаци. они јавно говоре : п Бога нема, а овај свијет ирирода је створила. " Колико такви људи гријеше и пред Богом и пред људима, они не увиђају; али, саме пошл>едице то свакоме јасно казују. Имућнија класа л>уди долази најприје и највише у додир са оваквим надрикњигама ; они се од њих у том погледу окуже, држећи, да су ријечи њине истините, нарочито и с тога, што су школовани, па онда ту деморализацију пошље и међу прост и невин свијет уносе и на тај начин безвјерије шире, а своје зле и погубне намјере остварују; а како их доцније, казна бо. жија постигне, — они се тек онда сјећају Бога

В о г а, и његове вјечите правде, и тек тада веле : п има Ђога а ,ш њему се за помоћ обраћају. У потврду, довде реченога, да наведемо овај истинити примјер који се је нрије неколико дана десио у овој околини. У Селу 3 живљаше доста имућан трговац по имену А х ) Он је имао обичаја, да се врло често и радо састаје са познатим лицама, која говоре: „ Нема Ђога; вјера се је иреживила, а заклества ништсс не вриједи. и Ко се с киме дружи, онаков је и он, вели наша народна изрека. Па и Алекса, држећи да је све то истина, што је чуо од ових безбожника, хтједе јуче пред првостепеним еудом помоћи двојици лопова из истог села, који бијеху поново украли пар волова једноме пуком сиромашку. Цијело село говораше : Марко и Живко волове су украли и нико други. Само их Алекса брањаше, да су они невини. Сви су свједоци пред судом на 1 ). Гријех се монсе увијек јавно изнијети; али име грјешника ке.