Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 243

мудрости. У само] ствари, шта је човек изображени ? Онај, ко је развио свој ум у свима правцима, из дентрума ка свима тачкама периФерије, кроз развитак уображења, памћења, укуса, разбора и разума. Пастир је дужан, тим начином, да тежи ка разноврсном изображењу, а не ка оном само, којега се границе и обим ограничавају његовим звањем, тако да је способан заинтересовати својим речима и земљеделца и занатлију, и државника, и лекара, и трговцЈ, и чиновника и новинара, и да се не пи&ши од нових гледишта и идеја, ако би му се догодило, да се сретне с њима лицем лицу. Нека се опомене, да је хришћанство живот, а не свеска мртвих мишл>ења. Та наука живота не може бити простом, једноликом, непомичном граном знања, и по томе свештенику је неопходно бити познатим с различним положајима животних услова. Знање човечјих срдаца и карактера постиже се не само непосредним додиром с људима, него и изучавањем философских састав^, којих автори покушаваху проникнути у дубину духа човекова и оних закона, по којима он делује, по којима је при извесним датим условима, дужан деловати. Знимање наукама, најпосле, помаже виш е дубоком разумевању истина вере. Ми смо сувише навикли гледати на богословије, као на укупност религиозних истина, изражених у одређеним, једном установљеним научним Формама, а не као на присвајање човеком свега, које се постепено увеличава, што је откривено о Вогу, какав појам о богословију садржи у себи сва друга знања и побуђује ка сваким философским истраживањима и укупностима тих знања. Не може бити назван богословом онај, ко постигне лакоћу у употребљавању богословских термина или ко прочита и проучи неколико богословских дела. „Онај је бол^и пророк, ко више од свију прориче", говори једна грчка пословица; сличним начином и онај

је бољи богослов, ко више вежба, усавршава и развија свој ум у изучавању безкрајних откривења Божјих у Речи Божјој, у спол.ашњој природи и у духу човека. За правога богослова све служи богословијом, т. ј. све говори о Богу. Постоји особити богословски инстинкат или богословски дух, који сваку твар односи Богу, ма где је нашао, — који свака познања сједињава у органичко дело и слободно научно тумачење у каквом му драго то правцу било спаја са подчињеношћу свега духу Христовом. То — живо богословије, које не допушта, да се затвори у строго одређене тесне оквире мртве схоластичке науке, него сабира од свуда нове идеје и простире своју владавину над свом облашћу истине оно се креће љубављу ка истини, ма гдје год је нашло. На завршетку тих примедаба о неопходности научнога и у опште умнога самоизображења за пастира, могуће је показати још на један врло јак основ у корист те неопходимости, основ, који се садржи у осведочењу непријатеља хришћанства, као да се најопширније и право изображење не може наћи у свештенству, него тек ван њега. Ми морамо ићи свуда, камо води истинита ученост, но више већ нека се не држи за признато, да у свештенству нема авторитетне учености; напротив, најдубл.а и најсавршенија ученост мора бити са заштитницима истине, да би она зауставила представнике лажне учености да умукну и постиде се својих пустих захтевања. Питање то има не само теоретичко, него и прктичко значење ; с временом ће се важност његова још више повећати. И ма да се мало од нас могу надати достигнућу вишег степена учености, ипак, као л.уди, којима ја поверен неоцењиви дар истине, ми смо дужни ревносно тежити ка достигнућу могуће за нас душевне висине. (Наставиће ее)

Беседе о Модитви Господњој. За народ превео Григорије А. НиколиЋ, свештеник у Митровици. (Свршетак). Беседа IX. 0 седмом прошењу. Господње јесте као продужењо шестога прошења; Нс изедки иагк дот л^кдклгц). по овоме оно се и чита у свези с тим: и не Тако гласи седмо и последње прошење мо- вкеди нагк во иск^шенје, но изкави нагн и>т литве Господње. То седмо прошење молитве л8к < ЈБ4ГЦЈ . Обично за што ми молимо Оца нашег