Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 244

Небескога да нас не уведе у искушење? За то, што при искушењу врло радо падамо у тешки грех. Дакле о избавл.ењу од тога греха ми сад и молимо Оца нашег Небескога у седмом прошењу молитве Господње. По овоме шесто и седмо прошење молитве Господње, у свези са оним што је протумачено, имаће оваково значење: „Оче наш Небески ! Не напусти на нас искушења тако, да при њему паднемо у тешки грех, напротив од тога греха избави нас!" Дакле, браћо, у седмом прошењу молитве Господње под речју —лКкдкапш— разумева се, прво, грех. Грех је заиста лукав, то јест зао и убитачан за нас. Кроз грех се лишисмо првобитног блаженства у рају ; за грех нас Господ осуди у овом животу на муке, зкалости, несреће, и на саму смрт ; грех и до сада затвара за нас Царство Небеско и баца нас у вечну погибао. Грех је гори од самог ђавола, јер и ђаво постаде таковим кроз грех, а првобитно он беше добар и светао анђео и наслађиваше се небеским блаженством. Грех је лукав и за то, што је врло варљив. Он се свагда показује пријатним и љубазним, обећава грешнику једне утехе, радости и задовол.ства. Међу тим у греху је свагда јад за душу, па за грехом свагда долазе: губитак благодати Божје, мучење савести, поремећеност душевних и телесних сила и неминовна вечна погибао. По овоме, браћо мила, како да не удвостручим своју молитву о Оцу нашем Небескоме о томе, да нас Он удаљи од греха ? „Оче наш Небески, Избави нас од лукавога грвха /" Друго, пошто наш грех првобитно не изађе од нас самих, него од ђавола, па и сада најсилнија искушења долазе нам од ђавола такођер, то речима: изкави и<Кк и>т л$каваги>, ми молимо Оца нашег Небескога да нас избави од самога ђавола, као оца лажи и узрочника свакога греха (Јов. 8, 44). Т>аво је заиста лукав, то јест зао за нас у вишем степену. Он се без престанка стара да нам шкоди, ма да га међу тим ничим но увредисмо; његово је мило занимање да нам прави замке ; његова је прва и последња жеља — као да нас уведе у пакао и подвргне вечној погпбли. ПГта може бити страшније од раздраженога лава, кад он, мучен глађу, с дивљом руком трчи, тражећи себи лова? Но ђаво је и

Св. 7 и 8

од тога страшнији ; и тешко оном човеку, који непажњом или лакомисленошћу падне у грозне чељусти тога нашег душогубца! Ђаво је лукав и стога, што је врло тајанствен и обманљив. Он никад не даје себе приметити грешнику, да га баш он саблажњава; напротив грешнику се представља, као да он ради сам од себе, својим умом лаћа се овога или онога рада. Ђаво шта више прешвара се кад што у ан~ђгла светла (2. Кор. 11, 14), то јест улева кадкад грешнику неке побожне мисли, и не тако важна добра дела за то, да уступивши грешнику не тако важне врлине и тим врлинама умиривши га, да се он о бољем и не брине, тим самим лишава га најважннјих врлина, какове су : правда, милосш и вера (Мат. 23, 23). После овога како да не удвостручимо, браћо моја, своју молптву ка Оцу нашем Небеекоме о томе, да нас избави од замки ђаволских?" „Оче наш Небески! Избави нас од лукавога ђавола!" Најпосле хришћанин, обухваћајући својом мишљу заједно све своје потребе, како душевне, тако и телесне, речима: изкаки наск и>т л8какаги>, може молити Оца нашег Небеекога да га избави и од свију времених несрећа, које шкоде благостању нашега тела. Времене несреће у осталом нису за нас заиста зло, пошто оне, прво, шаљу се на нас с добром намером : да нас уклоне од неких грехова, на пример од раскоши и сладоети, од гордости и тврдоглавости, и да нас науче умерености и уздржљивости, смирености и уздању на Вога; друго, времените несреће бивају несталне, међу тим за трпељиво преношење њихово нама је обећана у будућем животу особита слава (2. Кор. 4, 17.) Ипак се сви људи и не умеју свагда да владају добро у време несрећа. А већином та спасоносна средства ка нашем поправљању бивају узроком ка многим тешким гресима и већој огорчености. На име при несрећама ми бивамо нестрпљиви, ропћемо на Бога, очајавамо у Нзеговом милосрђу, завидимо другима; ради поправљања свога стања, притичемо ка недозвољеним средствима, као на пример крађи, превари и другим. По овоме ни мало неће бити противно Оцу нашем Небескоме да га молимо, да нас Он избави, ако је могуће, и од свију временитих несрећа, као на пример: „од глади, помора, од земљотреса и потопа, од ватре и мача, од најезде иноплеменика и мгђусобнога рата, од шкодљивих ветрова, и од смр-

Б.-Х. ИСТОЧНИК