Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 248

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

63. Окои долгк докр^к прав/мцб, чада ил*8ш,8 кт^, послбшанЈи со ксакок* чистотоно . — Спомени се, свештениче, Илија старозавјетног првосвештеника, којега је Бог проклео ради безакоња неваљалих му синова (I. Цар. IV. 18.), те добро пазп, да и ти не потпанеш истој, ако не и жешћој, казни, којој и он, било ради дома твога, или дома Божјег, т. ј. ради парохијана теби повјерених, које си дужан на пут спасења приводити. Како треба управл,ати Домом Божјим ономе, који је ступио у свештенички, или ко1и хоће да ступи Апостол казује : треба да се покаже да знаде домом својим госнодарити 2 ). Дш,е кто, говори скоегш дол»8 не оулЈНкетт* пракити, каки? № цсрквн ВожЈеи прил*кжати козлЈожетт^.; (I. Тимот. 3, 5.) 3 .) Одавде се види, да је свештеник дужан старати се, како о дому своме, тако и о спасању парохијана својих по ријечима : Разблш^к раз&и-ккаи д8иш стада ткоегш, и да пристакиши сердце ткое кт\ твоилгк стадалгн (Претч. 27, 23.). 64. Њ нококр«ш,жн8, да пе разгорд^кксд к-к сБдт*. кпадеттх и к^к сктт*. дмколнг. Дужност је сваког епископа, да пази, да неби новокршдржавне високе власти и испословали једну сталну, дозво.Ј.ену за издржавање државну награду, те тим задовољила жељу свега свештенства. То би било једино срество одстрањења симоније, каматарства, крчмљења и многих других владајућих заблуда. Ишчезло би и шпијунство и издајсгио. Не изради ли се, споменути ће пороци тако зацарствовати, да ће се касније у таман настојати, да се угуше. За сад лаганије с наредбама и окружницама ! 2 .) Под управљањем кућом разумије се, да свештеник учи вјери и светом животу своје домаће, да би жена, по апостолској заповиједи, била чиста, бистра, не клеветница. не смутница; права домаћица (I. Тимоч. 3, II.) Дјеца тако ђер добра, не одана блуду и нечистоћи и послушна (Тит. 1, 6.), Свештеником не може бити нико, док не приводе у православље домаће своје, говори IV. вас. сабор. пр. 14. ; 36 прав. Карт, сабор: „Епископе и презвитере и ђаконе не треба постављати све дотле, док све своје домаће не учине православним хришћанима". Ап. пр. 18 : „Који је узео удовицу, или пуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, ни то у опће у именику свештенчком", 35. пр. Карт. стбора : „Епиекопи и клирици нека не допуштају својој ДЈ е Ч и ) Д а ! отпустивши их испод своје власти, самоправни буду, ако немају потпуног поуздања у њихово владање и у њихове године; да послије њихови гријеси не падну на њих саме". 3 ) Златоуст каже: ..Ко дјеци својој није могао бити учигељ, како може учити друге? Ако оне, које од младости при сеои има и учи, и над њима је по закану и природи владао, није могао на добро упутити, како другима може бити од користи ?

теног као и неизученог у догматима вјере за свештеника рукоположио ; с тога се овдје више о овоме и не говори, него се прелази на гордост, коју је апостол истакао као ману свештеникову, захтијевајући од њега смиреномудрије ; с тога он н пише Титу : „не секНг о\тождан5ш,8" (1, 7.); јер је самоугодност, или самољубље прави основ гордости и надутости 4 ). 65. Подокает-к же ел|8 (прескггерВ) и скид'ктелћство докро нлгкти шт вн^кшних*^, да не в^к поношенје впадетт^, а вт*. скт^к непрј/ћзненнб. —- Извањски, то су иновјерци и сви други, који у Христа нијесу вјеровали, међу којима се првобитна апостолска црква, као крин позред трња, налазила. Дакле свештеник мора бити такав, да га и сами иновјерци хвале и узносе ради његових добрих дјела и врлина. Ако има добро свједочанство и поштовање од иновјерних или обратно ; то још више од својих православних, а особито од својих парохијана, који су изближе упознати са његовим понашањем и његовим врлинама 6 ). 66. Неће бити сувишно напоменути још и то, да свештеник не смије бити дволичан, што Апостол од ђакона захтијева у истој 3. глави, стр. 8 ; а то исто захтијева се и од презвитера. Под дволичношћу разумијева се, кад ко не само лаже и обмањива, него кад ко и клевета и оговара кога, па то оговарање и праведно било. Као добар примјер служе они лажљиви л^уди, који живећи истодобно порочно, измишл.ају чуда. те их као Божје знакове народу приказиваху, и такво сујевјерје, слично врачању, по народу шираху. Заиста оваким бесвјестним заводитељима приличе оне ријечи Божје: горе прорицак>ш,к1лгк и>т сердца своеги>, х°Л АШ т к1 ' ИГК в г к сл^кдк д8\а скоеги), а штнк»дк не кидаш^и К1/И К. Ие ложное ли кид^кше кид^ксте, и кол^окашд сбетнаА рекосте; и глаголете, рече Господк. Дзт*. же не реко\"к. Оеги) ради рцу : сја глаго*) Да неби свештеник овој страсти подлегао, треба да увијек на уму има да је свештеник, служитељ Христа кротког и смиреног (Мат. 12, 19), пријемник апостола, кој п су гоњени и злостављани благосиљали. С тога свештеник не смије властелински са својим парохијанима иоступати : јер му је то самим Исусом Христом, као архијерејем забр.пњено (Лук. 21. 24, 25, 26 и даље) и апостолима (I. Пет. 6, 2; П. Кор. 1, 24.). 6 ) Златоуст на гл. 20 Дјел. ап. нар. учи 44 : Онај је учитељ добродјетељан, кад ученике своје поучава њему својственим добрим делима.