Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 419

за службу јесу слиједећи:

Свештеии сасуди иотребни Путир 1 ) или чаша, дискос, 2 ) звијезда 3 ] и и жличица 4 ). За те су судове потребна три покровца 6 ). Један, којим се покрива путир; други да се покрије дискос, а трећим обадвоје. Ти покровци треба, да су начињени од часне тварп, чисти и цијели. Та четири сасуда треба, да су златни или сребрни или јоштер од олова. Не смију бити од какве мједи, или жел>еза, нити дрвени; 6 ), јер свештеник, ако у таковима слузки, гријеши, и подвргава се укору епископском.

'). Путир или ов. чаша оа стопом, у којој се приноси нч литурђији пречиста крв Христова на жртву Богу и даје се вјернима да се њом причешћују употребљава се управ од времена тајне вечере а означава у тајанств. смислу не само ону чашу, коју је спаситељ на тајној вечери употребио него и гроб, у којем је положено било пречисто тијело Христово. У св. писму означава нашљество и част нашљества; затим биједе. које Бог људима шаље а особито неисказане болове и страсти Христове (Пс. X. 7. XV. 5; — Иоаија 1Л. 17; пс. I.XXIV, о; — Јез. ХХП1, 33; Мат. XX; 22 и т. дЈ

2 ). Тањир, на којему се приноои свети хљеб на литурђији, васиже у доба апостолско, а означава у тајанс. смислу јасле у које је бпо положен младенац Исус и одар, на који су Јосиф и Никодим поставили иречисто Христово тијело, пошто су га скинули с крота. То двојако значење дискооа оснива се на томе, што се на лнтурђији спомиње сав земаљски живот Христов од рођ?ња до смрти. У руској цркви ооим дискоса употребљују ое још два тањирића без стопа. Један са оликом крста ради св. агнца; други са сликом Богоматере ради вађења на њему частица у част светих за живе и мртве.

3 ). Овај ов. оасуд отавља ое на дискос, да ое покровцем не побркају честице на дискосу. Почетак јој је од времена св. Јована златоустог, а означава ону звијезду, која је довела волхве Христу. Полагањем звијездице на дискос прославља се Христово рођење. (Сим, Солун.)

4 ) Води почетак од Јована Злат. а означава клијешта,

којима је СераФим узео угљен оа лријестола небеоког и дотако се уста прор. Иоаије те тим очистогрјеховењегове (VI 6 — 7.)

6 ) Ови покровци прама светости св. тајне причешћа треба да се на свом мјесту држе и не смију се употребљавати на друге сврхе н. пр. покривати сто при литији и т. д. као што се гдјегод из немарности свештеникове догађа. За то, свештениче, не давај ни једној твари туЏу одјећу, него свакој своју, пази увијек тријезно, помишљајућ, да и најмањи иријеотуп пријечи ти на путу у живот, а покрај тога знај, да је и наш српски народ добар судац у цркви.

6 ) У првијем вјековима сасуди правили су се од

разних твари. Тако н. пр. путир правио се од дрвета или камена. У Сријему нашао ое је један камени путир (види Шематизам карловачке архидијецезе за годину 1884.) Томе је било узрок сиромашко стање нређашњих хрингћ. цркава. Ну по негдје било је још у првим вјековима златних и сребрних сасуда. Ну послије гоњења уљегоше особито у употребу здатни и сребрни сасуди, јер Хришћ. владаоци из особите љубави према цркви отадоше такових сасуда у велике даривати. Такови се и уведоше посвуда, а дан данашњи особито; не смије се пак ни један дрвени сасуд употребљавати јер упија у себе вино и воду и тако ое не може чисто држат, те дошљедио не употребљују ое сасуди ни °Д других ковина или камена и т. д.

Књига службеник 7 ) свакако је потребита за службу. Свештеник не смије молитве на памет говорити, Јер, ако свештеник узаслужл на памет без књиге, смртно гријеши; будући да се дешавају многе сметње, незнање и запрјеке, а неможе да упознд, што ради и говори и порађа сумњу код људи и чини јавним онај пророк, који се скрио: Томе треба да су на прпјестолу при божанственој литурђији четири гореће свпјеће 8 ) бива на жртвенику пред иконама двије на истоку. У великој пак потребп двије илп једна. Ако се пак усуди свсштеник спремати св. дарове без свијећа, смртно гријеши. Напокон пак, мора бити свакако у олтару послужител, мушки; ако пак свештеник припомаже сам себи у олтару особито прп божественој литурђији, понизује божествене тајне, и самога Христа, који пребива у њима, а невјесту пак његову цркву, чије лице носи на себи у онај час омаловажава и тако смртно гријеши. У цијелој служби божествене литурђије свештеник мора бит кротак, тих, миран и благостив мотрећи умним очима на свога владику, пред којим стоји, којему служн, и чије обличје на себи носи. Треба да чита молитве са потпуном благостивошћу, како треба, часно и веома помљиво марљиво и потпуно не остављајући ншпта, знајући за стално, да Бог из његових уста ка) неки многоцјени бисер прима те молитве. ') Ова књига, коју употребљава свештекик и дјакон при вршењу свагдашњих служаба и чији се садржај односн дубокој старини, добила је овој данашњи вид тек у XV. тиј. Првобитно оложен је у грчкој цркви. На славенском језику појавио се међу првим богослужбеним књигама трудовима св. Кирила и Методија. Уњ улазе молитве разних отаца цркве особито ев. Василвда и Златоустог. Ову књигу мужно је да сваки овештеник има пред очииа, јер и најбољи могао би заћи с пута и погријешит, преокочит у молитви. На то се не треба ослањати, као што чине дан данашњи, па томе да дотични који прелази ступљеве јерархије на памет без кн-иге говори. Знање клирика може се и на другом мјесту искусити. 8 ) Паљење свијећа при богослужењу у хришћ. цркви почимље од појављеља самог богослужења; јер је била расвијетљена она соба, у којој је Ис. Хр. свршио тајну вечеру, пошто је свршена у вече. Осим тога за вријеме гоњења било је нужно паљење свијећа у поземним црквама [катакомбама]. Запаљене свијеће овначују у символичком смислу свјетлост, коју нам је даровао сам Ис. Хр. која просвећива сваког човјека; још признаваље да смо ми хришћани; поштовање нрама Богу, оцу свјетлости и сину који је свјетлост свијету; пламтећу љубав нашу Ис. Христу. За све то морају се свакако палит свијеће.