Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр- 420

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

Свештеник је дужан служити са страхом п трепетом. смиреним мотрењем очију, поднашајућ благо са страхом Божјим руке и потпуно смирено дјслујућ; а побожно и богоугодно стојећи својим извањским стањем^требадапокажеунутрашњу своју вјеру, која нас крјепко извјешћује да је пријестол сједиште небеснога цара, судије живих и мртвих, на којему он истинито 2 ) сједи а безбројнечетеангеланевидимо гаса страхом окружују. 0 твари тајне самога тијала Христова. Твар тајне тијела Госиода нашегаИс. Христа 1е хљеб од чисте пшеничне муке, замијешан водом простом, чистом, природном и добро испечен, квасаи, непресољен, свјеж и чист, укусан, бива, да има посебни укус пријатан за јело да се пријатно може јести. Пријесни хљеб и ако је пшеничан никако се не може употребљавати у цркви светој источној православно-католичкој (соборној) као материја, бива као сама твар тијела Христова; зато нико не смије на таквом хљебу служити 3 ). 1 ) То стање мора бити побожно и Бугу угодно; не смије сличити оном римских свештеника, који не могу прста помакнути нити руке подићи ни очима погледати него како је у миси прописано тако да цијела римска служба вије ништа друго доли механичко кретање, који ти се чини као некаква театрална представа. Тога у правословној цркви ири служби нипошто не смије бпти, него свештеник самим својим стојањем мора позивати слушаоце да окрећу мисли своје царству свјетлости. 2 ) Православна црква на супрот протестаната вјерује да Христос при тајни јевхаристије невидљиво присуствује битно и хљеб и вино претвара у право тијело и крв. Хр. и пребивајући на пријестолу св. честице сам Христос увијек пребива, а не само док се преподавају вјернима. 3 ) Да хљеб треба, да буде пшенични, потврђује то, што су таки употребљавали обично Јудеји за вријеме Исусово, који је установио тајну јевхаристије, а таквије и св. нагпа црква увијек употребљавала. — Треба да буде чисти јер то захтијева сама узвишеност и светост тајне. — Напокон треба да је квасни а непријесни, какви обичпо употребљују Латини за тајну јевхаристије јер: а) на квасном хљебу а не на пријесном свршио је најприје св. тајну сам Госиод Исус Хр. Без сумње је установио Христос ту тајну прежде праздника Јудејске пасхе (Јован ХШ. 1.);стогајер је други дан био суђен (Јоан. ХУШ. 28), предан на смрт (Јоан. XIX. 14.) и скинут с крста (Јоан XIX. 31.); када су Јудеји још употребљавали хљеб квасни и справљали се празновању пасхе. Христос је дакле установио тајну јевхаристије у 13-дан мјесеца Нисана вечеру; а Јудејима је закон допуштао започети правновање пасхе употребљавање пријесног хљеба само с вечера 14-ог Нисана (Исх- XII. 6—8; XVIII. 19), тако, да је први од седам дана, у које се имао јести пријесни хљеб почевши по пасхи и од ког дана морали су Јудеји трсити из куће сваки квас и употребљават само пријеснаце, био је тек 15-ти дан Нисана. Да је Господ установио тајну нсваго завјета (Марк. XIV, 24) на новој твари, на хљебу квасном, у том нас убјеђују и јеванђелисти, када свједоче, да је он прп.и-ћ осрХОО и сллГОСЛОКМ&Т^, прмо.ии И ДЛАШЕ ^КНИКО/И-Е. Н рш: ПрТ/ИИТ!,

Друкчи хљеб разма од саме пшенице, квасни од сјемена сваког дугог жита не може бит тварју тјела Христова. Свештеник пак, који се усуди служити на каквом хљебу од другог сјемења, или и од пшеничног брашна и природне воде и квасном, али само помазаном нлијеком или маслом или јајем, који је прешао спљескао се или изгрчао или тврд или је много престојао, заиста тешко гријеши и потпада свргнућу, јер се св. тајна не свршује на таковим видовима хљеба. 0 твари крви Христове. Твар крви Христове је вино од лознога плода, бива исцијсђено нз гроздова винове лозе ; то вино треба, да има својствени окус и мирис и пријатан за ппће и чието мора бит, не смијешаноса каквим драго пићем другим осим онога, ћоје је из грожћа. При принашању пак даропп треба улити мало воде у вино и по освећењу тајне мало топле воде, како је прописано. За вино се не могу употребљават сви сокови од различног воћа и јагода исцијеђени, бива јабучни, крушчеви, вишњеви, трнови, малинови и други тима подобии. Ако се пак ко усуди служити осим самога винограднога вина на другим врстима или соковима или на вину, које се је услијед киселости узостило или које је с чим смијешано, на никакви начин не еврадит! : егтк т ^ло л106 (Мат. ХХЛ Г 1. 26) бива хљеб који се подигао, узрастао дошао у квас аоТоЈ од а'.5'.о подижен) као што су разумјевали ту ријсч, сагласно са опћом употребом сами апостоли и спаситељ (Мат XVI. 6—11) а не хљеб бесквасни, који се за равлику од кваснога обично називао само пријеснацем аЈОјХОУ, или ако се икад називао ^"л^ко.и абтос, то без икакве примјетбе — атјОјЛОЈ (Числ. VI. 19 ; суд VI. 20). -— б.) На квасном хљебу свр шавала се литурђија у вријеме апостолско јер: а) тајхљеназивље се постојаво арТОЈ -ом а не а /уОјАОЈ-сом (Дјеј. II 42, 46; XX. 7 ; I. Кор. X. 16; XI. 20); —3.) у јевхаристији учествовали су тада и сви ново-обраћени Христу Јудеји (Дјеј. II. 22, 41, 42, 46); а Јудеји којима је закон налагао да употребљују пријесни хљеб само седам дана у години а више нигда неби пристали на то, да примају тајну на пријесном хљебу по кга дни (Дјеј. II, 42, 46) пошто апостоли нијесу ријешили како имају Хришћани сматрат на обредни закон Мојсејев. в.) употреба пријесног хљеба била је ирописана законом Мојсеовим, али то није било примљено у цркви Христовој, за то треба, да то пређе као г "6нк злконнла. I)] На квасном хљебу увијек се постојанЈ свршавала јевхаристија и кроз све слиједзће за тим вријеме у црква Христовој. Твар за тајну потребита као што је познато обично се употребљавала од приноса народа, који су без сумње приносили у храм из својих домова хл-еб обични, квасни, од чега се једап дио употребљавао за тајну, други за вечере љубави а остало се раздавало бједнима [I. Кор. I И, 21, 22].