Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 247

што је могуће више користи посјетиоцима и особито у духовном, религиозном одно шају, премда и времена блага не треба да су пренебрегнута при томе. Пастир је дужан не толико приповиједати за вријеме својих посјета, колико јачати и развијати чувстиа узајамне љубави и иопјерења ме|>у собом и својом паством; тим не мање посјета не смије да се састоји из разговора о обичним свјетским предметима. Већина људи обично воле и умију лијеио и слатко да развезу о својим тјелесним болестима и нуждама, но у то исто вријеме предпоставља да упорно ћути о својим духовним нуждама и недостатцима, којих оно често шта више и не сазнаје сасвим. По томе, кад разговор прелази у област духовних предмета пастир је дужан да узме иа себе иници« јативу разговора и нарочито да се стара изнаћи згодни моменат за прелаз његов на предмете религије. Незгодно је без престанка говорити о религији или, што је то исто, проповиједати, као што је већ било примјећено више; још горе је старати се, да свакој случајној теми разговара силом даје неправилни развитак, само да сеприближи ка религиозној области. Такав разговор увијек ће се показивати неприродиим и зате!'нутим и 7 усљед тога. често ностаје неискреним. Особито вријеме треба да буде изабрано за разговоре са домаћицом посјећенога дома о њеним искуствима домаћим и ненријатностима, па о њеном тврдоглавом и непослушном снну, — с мужем о његовим нословним тешкоћама и беспокојствима, о његовим домаћим бригама и опасностима, — са тражиоцем истине о његовим сумњама и недоумљима и т. д. Разговори, слични показанпма, умјесни су особито тада, кад се

пастир налази са овим или оним лицем на само. Пастир треба са особитом пажњом да се односи ка ономе лицу, с којим жели да говори о предметима религије и нравствености, и пажљиво да избјегава при том чисто официјални одношај према дјелу. Јер ако се религиозно нравствени разговор јавља само као формално испуњавање пастирске дужности, то ће сви с нестрпљењем чекатн крај таковог раз-. говора и осјећају задовољство, кад се разговор прекине, и пастир одлази. Нзему је неопходно знати права занимања, склоности, мисли, осећаје, укус, навике и нужде пастве, и он свакако неће желити, да их види у лажној свјетлости. У свакој посјети. у сваком разговору треба да извнрује нека посебна практична цијељ, и ради саопштења те цијељи потребно му је да има правилна и што је могуће потпуна звања о посјећеној породици, да зна имена, узраст, занимања, историју и особености свакога од чланова породице. Дјецу, на примјер, ваља да испитује о њиховом узрасту, карактеру школи, читању, друговима, одмору, играма. Кадшто посјета може бити сасвим заузета таковим наводним и испитујућим питањима пастира, с цијељу да Нридобије неопходна и корисна знања о пастви. Посјета ваља да буде прије свега корисна самоме пастиру при одправљању тих нужда. Он је дужан, даизучаваминули живот породице, свјетски и религиозни, происхо^евбе и сродствену везу њену с другим породицама, домаће | васпитиње њених чланова њихове узајамне одношаје међу собом, њихове једнаке тежње и склоности. Те и сличне њима неисцрпне теме за разговор, на које људи одговарају са интересом п гадовољством, служе често као добар нит за