Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 248

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Св. 7 и 8

распознавање карактера саговорникова, тешкоћа и препрјекб, који искусише у редигиозном животу. Треба питати такођер, да ди се строго чувају у породици устави цркве и побожни обичаји. Има ли у дому Библија или барем Јеван^еље и Псалтир, а тако исто других књига религиознога садржаја? Да ли сви чланови породице приљежно похађају недјељно и празнично богослужење? Участвују ли у општем појању, ако је оно заведено, и у опште дали се пажљиво односе према свему, што се догађа у храму? Похађају ли такођер недјељне тнколе и бесједе, које се држе ван цркве, ако гтостоје? При том могуће је шта више испитивати, у колико је овај или онај од пастве јасно и савјесно усвојио истине, које су служиле предметом минулих црквених читања, бесједа или проповиједи. Читају ли код куће св. Писмо и друге књиге и новине наравствено-васпитнога карактера ? На тај начин, посебие пастирске посјете и опште богослужење и проповијед треба да су ме^у собом у свези, узаЈамно да помажу и притјечу једно другом у достигнућу једне опште цијељи спасења људи. По томе, пастир може и дужан је у вријеме своје посјете парохијана слобо^ро говорити о чувању потпуне пажње и дужнога владања при црквенем богослужењу, о општем појању о посебној и општој молитви. Обилазећи домове парохијака, он лако може срести породицу, сасвим незнабожачку, по жпвоту и правцу, не имајући самих првих представа о Вогу и служењу Му; такову породицу, ваља уиознати са неопходним истинама вјере, показати, како треба да се свршава домаћа молитва, почињући од најпрос.тијих саставних дјелова њеиих: крснога знамења и кратких славо-

словља и призивања имена Господа, Вогоматере и светих; ако се покаже потребно, тада саопштити и сами текст молитава, штампани или написани, а у случају, неписмености породице, научити их молитвама, усмено, са кратким тумачењем садржајаисмисла молитве, њене неопходности и користи. Особиту пажњу ваља обраћати тако исто на људе, који су јако заузети религиозним предметима, и старати се да се изближе упознамо са њиховим уиутарњим миром. Такови људи, који се у множини сусретају у нашем простом народу, особито осјећају потребу у топлом учешћу и мудром руководству пастиревом, обично слабећи под бременом заплетених ради њиховога слабога, али живога религиознога санања. иитања вјере, тешкоћа којих још више заплете са самим њиховнм незнањем, и подвргавајући се^подсмијесима и поругама гомиле, која их обично гони узвицима лицемјера, притворица и т. слпч. Но главне бриге пастиреве треба да су управ.љепе на прндобијање љубави и повјерења према себи међу народом. Бесједе са црквене катедре саме по себи ријетко достизавају те цијељи, и по овоме оне треба да се допуне Јличним посјетама и служењем пастира пастви, искреним природним и друштвенпм обраћањем с њнма, откривањем учешћа и интереса од стране пастира према обичним животним тварима, које занииају паству, н. пр.; кад се сељаку догоди у домазлуку каква штета, запемогие коњ или крава и т. слич. Свештеник одушевљен жељом бити истинитим пастирем повјереног му словеснога стада, не ће пропустити ни једнога, шта више најзнатнијега, случаја, ако исти представља ову или ону згоду ради духовнога побољшања пастве, и увек ће се старати у