Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Огр. 249

својој дјелатности да очува највећи такт и да улаже сво сноје умјење. Као опште правило, пастир је дужан знати, да се он јавља као посланик божји у сваком дому, који он посјећује, и слично Спаситељу, који је свуда сијао сјеме, 1'дје год је био пролазио, он је дужан свагда и неиримј етшЈм' начином управљати мисли својих саговорника од времених и земаљских предмета ка иебеским вјечним. Нека душевно спасење пастве и помагање им буде увијек предметом његових главних и сталних бригЛ. Врло корисно било би за пастира да за раније промисли и измјери различна могућна средства навађења мисли његових саговорншса на религиозне теме, да би доцније могао избјећи најмање појаве вјештине, натегнутости и скокова при прелазу од свјетских, животних предмета духовним. Пастир више, но ико, дужан је да влада вјештином не бити вјештачким' Поједине теме и поједина средства и дочеци приближења к њима и правилиога развијања њиховог у ријечи не мање достојни су да буду предметом озбиљних размишљања пастиревих, него ли оне више оиште теме и материје, које састављају садржину црквене проповиједи. Млади и неискусни пастир дужан је напријед знати, да не би био по том дошао у тешкоћу, такођер и то, да ћему се у већини случајева догодити не само да одпочне религиозни разговор, него и да га изведе до краја. Шему је потребно, да се за раније приправи ви^ети себе самога да говори скоро све оно, о чему буде говора у разговору. Заиста, ме])у својим саговорницима он ће наићи упоре^ујући мало потпоре и одговора на оно, што им он буде гсворио о религиоеним

предметима, мало ће чути што друго, осим извјесних општнх фраза, научених од дјетињства и готово несвјесно изговореннх њих; и то сасвим није стога, да у његовим саговорницима нема искреиога расположења ка оваким бесједама, но пређе стога, што народ у опште говорећи, није сиособан да изражава своје мисли и да просуди своја чувства, како се она брзо дотичу узвишених предмета религије и духа. Отуда се за пастира јавља савршено неопходним да чини примједбе и прелазс од једнога предмета на други и шта више, може бити, у напријед да смисли посебне, тецијалне теме ради будућих разговора. Откривајући поштење и истинито благородство душе у свем свом владању, пастир не треба да мијења та својства и у личном разговору са паством. Тако, он не смије да се покаже љубопитљиво да прониче у срдачне тајне свога саговорника премда би тајне те биле и религиознога својства: напротив, њему ваља да придобија знања о религиозном стању посјећене породице у чисто срдачном, искреном разговору само овда-онда дозвољавајући себи да предлаже питања, во и тада учтиво и искрено, без сваких лукавштипа и вјештих околишења. Често проста ријеч савјета односпо читања св. Писма, посјећивања црквеног богослужења, стараља о релпгиозном васпитању дјеце вјерности дужности породичне побожности, и посебне молитве, признавања незаслужене милости посланих Богом. и израза тога признавања у осјећају благодарности к Богу и благој жељи у одношају према ближњима и т. слич. утиче веома јако и благотворно на слушаоце. ТТТ то се тиче правила завршивати посјету молитвом, то као што је већ бцдо