Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 392

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10

једноме или другоме селу, као н. пр. да дрјете крсти, болесника да исповједи и причести, молитву очита и т. д. Но свештенству би све те и остаие тегобе лаке биле, кад би му наплата, толико осигурана била, кад не би морало, да се са својим нуријашима тужи и прије по суду; за оно, што им по вјери и закону сврши. Колико је тарифа мала и незнатна, и колике свештенство има тегобе око прикупљања своје новчане зараде, толико тројином има муке и тегобе око прикупљања „бира", који се по селима у зкиту даје. Ако свештеник не појити да скули бир, чим брање кукуруза настане, послије једва шта може скупити. Кад су године родне, бар се може нешто да прнкупи, како, тако 5 али кад је сушна и неродна година, свештеник ће узалуд тражити, да му се бир даде,

сваки га предусрета са одговором: „Попе. од неимања тврђег града нема!" — Свештенство дакле мора вазда под најстрожијом одговорношћу да вршп што треба својим нурпјашима; мора да служи цркву, и да своје свештеничке и грађанске обавезе тачно испуњава, а његовим нуријашима стоји на вољи, хоће ли му платити одређену таксу, или не?! Није право, нити је по вјеру и закон корисно, — да и даље остане свештеничка наплата овако неуређена и неосигурана, те да свештенство овако и даље остане принуђено, своју кукавну зараду на милост и немилост просјачити; јер му ово заиста служи на понижење свештеничког чина, а ни најмање не слаже се ни са достојанством и чашћу свештеничком! (Наставиће се.)

Св. Саво у нар Св. Саво и домаЂин. Када је св. Саво Немањпћ путовао по земљи, дође у село Бојаниће на конак и ту заноћи код једног домаћина, који се звао такође Бојанић. Када у јутру запјева пијевац, устане Саво и помоли се Богу, па онда рече домаћину: „лијепе тице брате домаћине, ваља ти стотину дуката." Одмах домаћин устане, убије пијевца и метне га св. Сави у бисаге, а када сјутру светитељ пође уз поље Врсно 1 ), онај домаћин потрчи за њим и стигне га у Стрекалици 2 ) и рекие му: „Оче! ви сте мене покрали ноћас, јер сте ми однијели ону тицу што ]е лијепо пјевала и што је ваљала сто дуката." Св. Саво почне се правдати да му он није ништа украо, а ако му не вјерЈЈе нека му пребере све ствари, па ако нађе пијевца да ће му одмах дати сто дуката. Домаћин онда пребере св. Сави бисаге и нађе мртва пијевца, св. Саво се томе веома зачуди и од чуда удари руком по каменој плочи код које је стајао, те се то и данас на тој плочи зна. Он св. Саво извади сто дуката и да домаћпну, а пољу Врсну рече: „0 поље Врсно ! када раниш тако лукаве људе, да Бог да изгубио род и више Врсно или Дврсно вове се једно мало поље у Кривошијама на путу ив Рисна у Грахово (Црну Гору). 2 ) Стрекалица, кланац иамађу Грахова и Кривошија.

»дном предаљу. се незвало Врсно, него Дврсно, и по теби само трње рађало." Светитељ одатле пође на Грахово, а онај, лукави домаћин на Врсно, али када би у поље, виђе да је све поље притисло трње, та се одмах сјети да га је св. Саво проклео, те потрчи за њпм и када стигне, стане му се молити, да му опрости. Светитељу се ражали, те му опрости и да му три длаке из своје браде велећи му, да једну метне у један крај поља. Домаћин се врати весео, али немогући одољети жељи да види какве су те чудновате длаке, одвије мараму у којој су биле замотане, у селу Вилусама и ту му пане једна длака, друга му пане у Грахову, а трећа на Драгаљу, те су и данас та три села богата са родом жита и свачим другим (Причао Митар Крстов Самарџић из Кривошија). Св. Саво и трговац. Једном св. Саво заноћи у једној пустињи сам и наложи мало ватре, да би се огријао. Туда наљезе неки трговац са слугом гонећи волове, те видећи мало подаље ватру, пошаље слугу да донесе те ватре да и они наложе. Момак оде оној ватри и видсш код ње немоћна старца, срдито му рекне, да му дада ватре. Старац на њ тгледа и ништа му не одговори, а момка то још