Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

Б. X. ИСТОЧНИК

Стр. 393

више разљути, те почне Св. Саву и ружити. Св. Саво му рекне: „Ти нијеси за човјека, него за животињу", и онај се момак одмах претвори у бесловесну животињу. Трговац је дуго чекао сдугу, али видећи да га нема, упути се сам оној ватри, и када нађе код ње стлрца дуге и сиједе браде, уљудно га поздрави: „Добар вече, оче! и , „Бог ти помогао, синко!" одговори св. Саво. Трговац га смјерно упита као старијега, је ли му момак долазио по ватру. „ Јест — рече св. Саво — и ето га сад за тобом ђе стојп." Трговац се окрене и види живинче, ђе пасе траву, па се одмах сјети да ће то бити какав божији угодник, ц стане га молити да му опет поврити слугу у облик човјечији, што св. Саво и учини, поучивши га да се други пут ни пред ким тако непонаша, а особито пред старијем. Трговац љубопитљив штл светитељ ради у тој пустињн, упита га за то, а Он му одговори да он ту одређује, који ће момак узетп коју ђевојку. Трговац га упита јели већ и њему одредио суђеницу а св. Саво му одговори да јест, а да ће је сутра вече виђеги, ђе пане на конак, јер у тој кући неће бити но само та једна ђевојка. Трговац се лијепо захвали Светитељу и пође даље. Сутра вече дође он у једну богату кућу на конак н одмах стане гледати ђе ће виђети своју суђеницу, али је не бјеше ниђе само што у колијевци плдкагае једно мало дијете „Вала зла тога ђетета!" — роче он домаћици „ову смо ђевојку једва стекли у двадесет година, па је ево зла, да нас све из куће изћера" одговори домаћица. Трговац посумња да ли то неће бити његова суђенина, па поноћи, пошто је све поспало, устане, открије бешику и удари оно дијете ножем у груди. и побјегне у свијет, а случајно му прстен спане с руке и остане у колијевци. Од то доба је прошло дуго година и трговац знајући да се је тај његов злочин већ заборавпо, врати се опет да путује куда је прије путовао и када дође у једнога газде да пазари волове, видн врло лијепу ђевојку п одмах му се свиди, те је заиште у родитеља јој, а ови пошто ђевојка пристаде, дадоше му је и он се с њом вјенча. Мало посље вјенчања види он на руци своје жене онај свој пустен, што га је давно изгубио, те је упита од куда јој тај прстен, Она му каже,

како је прије двадесет година дошао у њих некакав трговац и њу хтјео да закоље, па му тај прстен спао с прста и остао код ње у колијевци. Трговац се томе веома зачуди и сјети се да ће то бити баш сна што је он ранио, те јој исприча свс до краја и замолије да му опрости, што она радо и учини, те су посље живјели, као сретни муж и жена. Прибиљежио: Аћим А. Братић. срп. прав. свештеник. Момачка и дјевојачка среЋа. А, моја секо, што се чудиш, што је Савица Стеванова отишла за оног џенабета Снржу. (Док се био још као диЈете, „спржио" се ватром по лицу, па га свако звао „Спржо," а право му је презиме Голић.) Та то је остало још од св. Саве, да добра, честита и ваљана ђевојка пође за каква гурбета, а вриједан опет момак нађе каква угурсуза, те се тако: добро и зло, а зло и добро крпи, па буде опет на обје стране добро. Ја шта би било, моја секо, од овог свијета, кад би увијек добар момак узимао добру ћевојку, а лијена ђевојка ишла за лијена и несретна момка! Богме зло и наопако, кад би тако било; Боже ме сачувај! Најбоље је, како је ос^ало од св. Саве, па нек тако и буде, а и биће увијек — ако Бог да, а ево зашто: Кад је оно св. Саво са својим ђаком ишао по свијету, дође до једне врло лијепе, али и врло лијене ћевојке, па јој св. Саво назове Бога. а она, како је била врло лијена, тешко јој би и одговорити на божји поздрав. Св. Саво рече јој: „Ђевојко, куда води пут до у прво село," а она му ногом покаже а и не уставши са свога мјеста. Видећи св. Саво, да је та ђевојка — акоће и врло лијепа и врло богата, врло в лијена, па би било велико зло, кад би још пошла за лијена му а, јер би за неки вакат ништа не радећи све ирофл ћкали, па би морали доћи до просјачког штапа, стога јој св. Саво и рече: „Ђевојко да Бог да добре среће била!" Кад мало одмакну, припита ђак калуђера Саву, зашто он тако благослови ону лијену ђевојку, а он му растумачи. Идући даље, нађоше опет једну ђевојку, па јој св. Саво назове Бога, а она одмах скочи са земље,. па га пољуби у руку и смјерно одврати му на божји поздрав. Тада. св. Саво запита ђевојку: „Били ми знала казати, ђевојко, куда води пут