Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Стр. 395

око 15 мпнута. Највише је народ страдао скупљен једном о Видов-дану на збору, гзје су их Турци, пуцајући са Сења из топова, највише побили. Народ је био присиљен, да тиажи заклоништа у цркви, одаклен се бранио из нугаака. То Турци поруше топовима и цркву и тако их порушени зидови потрпају. Тужни роде српски! Колико ли си горких и чемерних Видовдана имао и опет остао чист у вјероком и народносном погледу? ! Народ је био садевладан, те мораде, не хтијући пљунути на крет часни, тражити уточишта утуђини, а своју отаџбину оставити крсту-душманину,којију је на све стране пустошио. Касније, за умјеренпјих ага и бегова. народ је долазио и сједао на своја огњишта, али не као „свој", него као агинсгеи кмет. Па и сад су житељи Јабланице кматови, а само су 94 куће „купљене" или „своје". Али и те мучи, крај осталих тегоба, и силан „таксил". Народ је данас већином сиромашан, изузам неколико кућа, али ипак се у задње доба видјело, да не жали ни овећег труда и трошка, гдје тражи интерес Српства и православља. Боним је срцем гледао, како му порушена богомоља лежи обрасла шумом, а сама рушевина коровом и трњем. За то се договорише, да црквено мјесто очисте. У самом олтару бијаху израсла три храста, под којима нађоше 2 сепета кости, глава, перчина и ногу. Копајући ступове, на којима данас звоно стоји, нађоше 3 главе, а „кости су им дебеле иа 3 прста". Из кости мученика израсли храстови хтједоше, да заштите кости оних Србаља, који стајаше на бранику српско православном и да покажу, да успомена тих људи траје дуже, него „стољетни храст". Те је кости све прелио преч. г. игуман Пајсије Филиповић и саранио их на лијевој страни рушевине. То је жива истина, пошто ми је то причао нреп. отац игуман и они људи, који су кости вадили и саранили. Под лијевим ступом часне трапезе нађоше малу срчицу пуну випа и предадоше је игуману. Прича1у, да су код чишћења цркве нашли камен, на коме је било нешто записано, „што није знао прочитати — ни престојник". Тај камен затрпаше у ону гомилу камења, што је на лијевој страни. Врло ми је жао, што тога камена не могох видјети, јер можда је на њему записано, што би испитиваоцу што-шта разјаснидо.

Кад су тако црквено мјесто очистили, сакупљао се ту народ, те играо српско коло и п]евао српске пјесме до касне ноћи сваке „младе недјеље". Ну ни то није било доста, требало је још на томе старом црквеном мјесту подигнути и звоно, које би побожни народ звало, да се купи Богу на молитву- Народ је од вајкада обичавао. да се на томе мјесту Богу моли у тешким часовима. Јабланички трговац Драгоје Календар и сељак Марко Шешум хтједоше, да на томе мјесту дигну народу звоно о свом трогаку, ну неки људи их свјетовагае. да не би добили дозволе, да га дигну, за то да цијело село сметне паре, па ће сигурно добити дозволу. То им дозволи и кот. облмст, а народ скупи 350 фор. и купи звоно. Но у тиме се промијени и кот. предстојник и сад кот. област им забрани, да звоно дигну. Тако је звоно лежало у Градишкој читаву годину дана. Кад је покојнн добротвор српски и митрополит у Сарајеву, Ђорђе Николајевић, освјештавао у Бос. Дубици тамошњу цркву, оду два три човјека њему и добију дозволу, да дигну звоно, Сад је требало дићи и цркву, али народ не бијаше у стању, да је без припомоћи дигне. Кад то не могоше, договоре се, да направе ту капелицу, гдје би се у случају зла времена мртвац опојао, пошто се у гробље на „Црквини" још и сад народ копа. Уз Јабланнцу пристане Бијаковац и Раковица, те заједничким трудом дигну малу и тијесну капелицу. Кад је то дознала кот. област, оглоби туторе. Савана, Дмитра и Тоду Бјеловука и Марка Шешума са 60 фор. свакога са 15 фор.). Јабланицу данас послужује игуман манастира Моштанице, преп. отац Пајсије Филиповић и с народом сваке „младе недјеље" служи јутрење (црквица није освјештана), које по мјесном обичају почимље врло касно (око подне). А скупља се ту оспк Јабланице јога и: Бијаковац (Биковац), Раковица. Војскова. Пограци Доњи и Горњи, Совјак, Пуцари и Срефлије. Капелица је врло тијесна, да не може у њу стати ни 30 душа, те служи само за невољу овоме побожноме народу, који и онако мало] долази сваке „младе недјеље", да се Богу моли. Куд је малена и тијесна, туд је и с унутрашњим потрепштинама врло сиромашна. 9 иконица, које придарише већим дијелом жене, и 1 часловац