Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 394

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10

до у прво село?" Ова ђевојка не показа пут ногом, као она прва, него одмах пође са св. Оавом и љеговим ђаком, па је шњима много ишла, док ]е шњима до у прво еело дошла. Св. Саво захвали се честитој ђевојци, па јој рече: „Да Бог да ђевојко, лоше среће била!" Кад те ка.туђерске бесједе чу његов ђак, рече му: А зашто мој господине оној ваљаној ђевојцц, која нае до у село доведе — говориш таке бесједе?" На то св. Саво одговори ђаку: „Ја сам, оној вриједној ђевојци пожелиО: „лошу срећу" (т. ј. лијена и несретна момка) е тога, што ј§, она и онако вриједна, честита и ваљана, па ће и у лошој срећи као такова знати кућом мудро управљати и лијена мужа вриједним и честитим направити, а ко чојека на прави нут изведе, боље му је, него да је цркву начинио!" На пошљетку тако и буде. Она лијепа, богата, али и врло лијена ђевојка, удаде се за честита момка, па је пошље и она честита иостала и била вриједча ко пчелнца. Исто тако удаде се и она вриједна ђевојка за некаквог лолу, кога, мало по мало поче доћеривати, а он поче

памет у главу сабирати, па је постао вриједан ко и жена му — бива, она га правим човјеком начини! Ето, тако су оне обје ђевојке са својим мужевима, а мужеви опет са својим женама срећно и задовољно живљели, па ако су живи и сад им је добро! Тако ти моја секо, и дан данас, а тако ће бити и до страшног суда, добар момак узима лошу ћевојку, а лоша ђевојка нађе чеетита мужа. Све је то душо моја, остало од св. Саве, пак, што је он уредио, не може се нромијенитп, а што гоћ је уредио и научио, ове му је добро и било, јер је био прави угодник божји, пак се с тога и посветио, а с тога га сав Српски народ и српске школе онако плахо и славе, јер је Богме, душо, то и заслужио, ко наш лијепи српски светац — био нам у помоћи — да Бог да! У друштву неколико дичних Српкиња Сарајкиња, чуо и прибиљежио: Васа Манојлов Ђуковић, учитељ.

Рушевине српске православне цртсве на „Црквини" у Јабланици. Приопћио: Мане Ф. Момчиловић, учитељ. (Свршетак.)

Црква је. без сумње, српско-православна. што свједочи; сам план и тип цркве; гробље, што се око ње налази, гдје се и данае копају иравославни Срби; што и сад станују у Јабланици само православни Срби; запис, што се прије налазио на часној трапези, кога је исклесао неки нокојни Паво Бјеловук, „да буде љепше", не знајући, колико је тим штете нанио испитиваоцу те српске богомоље, јер причају, да је ту било записано, а је храм цркве ЈЈазарева субота ијош нешто, што онинезнадоше прочитатп. Народирича, дајеовабогомољазадужбинасрпског цара Лазара. Л>уди, који еу данас 100 год. стари, причају, да су њима причали њихови дједови и бабе, да се црквено мјеето звало прије „Церник", а и данас има у храстовом гају, што ју опкољује, више церића, него храетића,. Прича се, да је тој цркви долазно некада силни свијет. „77 ата и на њима 77 рата и 77 диван-кабаница". Села се ушљед турског насиља и зулума што похајдучило, што

иселило у Славонпју и населило читаво село тамо негдје око Пакраца. Хајдуци су били прогањани и злостављани, за то и они пребјегоше својој већ прије исељеној родбини у Славонију, гдје је такав један хајдук чуо од неке бабе, да с.е њезина баба вјенчала на „Цернику". Марко Бјеловук, старац од 100 год., прича, да му је причала његова баба, да је њу њезина баба, кад је била од 8 година, водила за руку, кад је гонила теоце у пашњак и да су ту видјели, да се на „Цернику" обдржавао збор на Видов-дан. Сви

људи оијаху „I

,на великим коњима", оборужани пушкама, ханџарима и ножевима. Сваки је имао црвену сграг за седло с теркијама повезану кабаипцу. Према ' народном причању, богомољу су срушили Турци у 17. стољећу, кад је народ усљед грозног насиља устао против непријатсља своје вјере и слободе. У томе сукобу с Турцима погинуо је силан народ. Турци су јуришали са Сења, брда у Козари, удаљена од „Црквине"