Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 431

да се труде познати вољу Божију, и основе свете нам вјере прађедовске, и да народ упућују на све, што је корисно, добро и поштено, да народ позна, како треба своју вјеру да љуби, воли и поштује, и по њој да се управља, влада и живп ; да свога блиисњег љуби, као себе само.г ; да не краде, не убија, да не лаже, да поготује код сваког оно, што је за поштовање, и т. д. па куд ћете веће потпоре и чвршћег темеља вјери, држави, и владаоцу, које свештенство допрн носи свој им радом ? ! Нико други нема тако удесне прилике, да народ поучава у свему, што је добро, корисно и племенито, као свештеник Он је у непрекидном додиру и односу с народом. Вршећи по домовима својих нуријаша разна свештенодјејства, свештеник има прилике, да поучи домаћу чељад, свему добром и честитом; да их упозна с.а вјерозаконским дужностима, и да их упути, како ваља међу собом да се слажу, живе и вољу Божију да испуњавају, и т. д. И ко би још могао, да све оно поброји, што би у стању било свештенство ,да користи својим положајем народу? само, кад би му се његово данашње худо материјално стање поправило, — а нарочито, кад би му његова зарађена наплата осигурана била ! ? Свештенство се прекорава, да се мало брине, како да своме св. задатку што боље одговори Криве га и за то, што више не ради, да се у народу шире корисна знања и књиге, које у народ потребно знање уносе. То се све од свештенства очекује и тражи због тога, шго ее зна, да нико не стоји тако близу народа, као свештенство, нити ико другп има тако подесне прилике и уплива код народа, као свештенство, те дд му може у сваком погледу и прилнци користити! Кад свештенство не би било остављено само себи; кад би му приходи у народу били осигурани, те кад исто не би морало већину свога времена да троши на то, како ће да прибави себи и иородици својој нуждни ужитак, и како ће ону своју жалосну зараду искамчитц, оно би могло много више користити народу свом, марљивијом службом и радом. Свештенство се може по своме положају и задатку успјешно мијешати у исправку и оних хрђавих страна својих нуријаша у које се нико други са толико ус-

пјеха мијешати не може! Свештенство може код народа упливисати и порадити, да се искорјењавају оне силне предрасуде и сујевјерице, које у народу постоје и с једног кољена на друго прелазе, Есоје су штетне, како по вјеру, тако и за духовни развитак и напредак народни. Свештенство може да упућује и да поучава народ, како да своје здравље његује и чува и како, да се у појединнм болестима влада; нарочнто, — кад М) се баш за то подесна при ликм укаже. као, н. пр. кад иде код овог или оног болесникн, да га и-сповједи и причести, чита молитву или свешта масла. — Онда се свештенику пружа згодна прилика. а у строгом смислј и званична дужност, да свом брату Србину — Христјанину — парохијану, као чобан својој овци, покаже, како ће се у дотичној болести владати и поступати, гга да опасцп развитак дотичне болести спријечи; јер наш народ стоји на врло ниском ступњу позназања најобичнијих хигијенских здравствених правила, нарочито по селима. Ко зна и познаје, како наш народ у томе иогледу хрђаво стоји и иропада, тај ће моћи знати оцијенити, колика је драгоцјена корист у томе, кад свештеник поред молитве зна болноме и домаћој чељади показати, како треба поступати у дотичној болести, па да се иста на горе не развије; јер често мала погрјешка може изазвати најгоре пошљедице, па и саму смрт! Потреба овог здравзтвеног знања код с.вештенстве је давно иревиђена, те се и у нашој српско-православној рељевској богословији учи и предаје овај предмет, који би се требао оаш понајбоље гајити и обрађивати у свима просвјетним и научним заводима; јер је од велике кориети по свакога. Свештенство бн могло са знањем овог предмета волику корист чинити, како самом себи, тако и своме народу; само, кад би му „Нд[8фнми обезбрижен био, те да оно вријеме, које мора проводити у поиокавању и бирању својпх маленпх прихода, иосвети чнтању корисних књига и уеавршавању у ономе знању, које је из школе изнио, и да нри том чита још н многе друге разноврсне књиге. Према своме скученом матернјалном стању и према несавлааивој борби за самоодржање и обстанак свој, сиештенство је вазда узпјешно вршило задатак свој ; премда се не може одрећи,