Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 439

Врањешевић из Миоча Мртво тијело покојника опојато је у црквп уз судјеловање поменутих свештеника. Иадгробно и тунсно слово говорио цречасни прота Јефто Ђуровић, истакнувши у кратко заслуге покојникове за добро народа и велики губитак по његову цркву и парохијане. Није било душе, која није пустила сузе, када је стао вриједни старина говорити, а свака му је ријеч јецањем изговорена. Положише мртво тијело оца Захарије у његову вјечну кућу и отпјева се задња тужна и дирљива пјесма „Вјечнаја памјат". При сами конац оппјела сти_ гоше и часници из Прибоја под водством госн. Трбојевића. Покојник се родио у Впјелом-брду, а рукоположен је за свештеника у Сарајеву 1861. год 11. октобра по ондашњем митрополиту. Покојника оплакује супруга, два сина — поп Костаи Јово, три шћери, двије снахе и 3 унучади. При концу и завршељку ових тужних редака. „Нека је мир пепелу твоме узорити свештениче, добри оче, челик ^рбину! Бог нека ти да рајско уживања и лахка Ти земља била! У Трнавцима , 16. септембра 1897. Алекса Ђуровић, < свештеник Василије ИвезиЋ, дугогодишгБИ парох мостарски, преминуо је напрасном смрћу изјутра 28. октобра о. г. у 57. години живота. Покојник је био један од онијех свештеника, коме веле, да је увијек етајао „уз народ", за то га Срби Мостарци жале. Таквијех свештеника имало је негда и Сарајево, но они су већ поодавно изумрли, а у данашњима већ други дух провијава; дух, ког је вријеме и данашња нова култура собом донијела, и овима нека група људи оће да каже, да „нијесу народни". Ако таквије у опште има, нама се чини, да их је врло мален и незнатан број, зато неби требало кудити своје свештенство и само „старијима" добра својства приписивати. Данашње наше евештенство јест п остаће уз народ, али овде треба имати у виду, тко тај народ сачињава? ЈБуди, који еу задахнути атеизмом, деспотизиом, социјализмом и прећераним рад,икализмом, они су тек једна хиљадита част „народа" и свештеник ако тима не елужи, но он служи Богу и народу свом у већини. Ко оће да свештенику само заповиједа, а ненаграђује га како треба, ко цркву своју пре-

зире, ко прави збрку и коме је Бог само трулежно благо земаљско, то није „народ", то су вјечпти незадовол>ницп, који право друштво људско поткопавају и одгоне од себе људе, који су и Богом и природом назначени, да им помажу и добру их воде. Част сјени пок. пароха Ивезића, част и осталом старом нашему српеко православном свегатенству, али ни данагање млађе свегатенство не треба кудити, јер и оно служи Богу и дужностима својима савјесно; а што се робски више не односи напрамт. зв. аристокрације, треба знати, дато данашњи просвијећенп вијеквигае не подноси. Треба свештенство, према његовој узвишеној служби, цпјенити и поштовати, као и сваког грађанина у његову праву, треба га прпстојно награћивати и савјета од њега тражити, па да видимо онда. није ли то евештенство патриотичио и „нароДно". Ако се свегатенпк грди и презире, ако му се у очи пребацује, да се је огуђило и, да у Босни и Херцеговинп само пеколико свештеника има, који су „ арпски свештсници и , па, ако се тако у истини и мисли, онда нпје ни чудо што данашње свештенство негодује и бјежи од онога, који га сам од себе ћушка и одбија, презире и потвара, главу од њега откреће, Бога му не отприма и у очи му се исмијева. Свештеник није више слуга и роб ничији — ннти га дотле понижавати треба. Ни праве слуге данас не трпе тирјанисање, и бјеже од господара, који с њима љуцки и човјечно не поступају. Док наши стари свештеници живигае, нагп народ не бијаше оваки, као што га данас има, јер је онда био богобојажљив и побожан, потпомагао је, слушао и штовао своје свештеннке; а данас кад „попу" недају да се мијешани у опгатинске послове, кад га не трпе ни у једном јавном друштву, кад га крсте унијатством и издајством, изродом и проданом душом, разумије се, да се свештеник мора уклањати од таквијех људи, који су сами створили провалију, која дијели једне од других. Ако неко мислп, да је свештеник слуга ћефовнма таквих људи, е, онда се вара. Свештенпк је човјек као и други и, по достојанству човјека и грађанина једне земље, ако ништа друго, треба га погатовати. Признајемо, да ово није тема за једну читулу, али кад се оће да побија углед и повје-