Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 450

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

износе их на глас и прогањују као кривовјерце и јеретике и уцаљују се све више од правог познавања Хрнстова, и ако се често и драго вољно с размишљањем с Бзиме занимају. Други с великим страхопоштовањем Његово име спомињу, вазда стоје у дубокој смјерности код Његова крста. Непрестано говоре о Њему, о Његовим ранама и сузама. о Њоговој жалости и смртној невољи и муци и о Његовом величанственом васкрснућу, све своје молитве управљају на Њега и радо износе своје Хришћанство на јавност. Ио при том су ипак далеко од царства Божијег и никакве заједнице немају са Сином Божијим. Код њих се не опажа никакав напредак у оном, што је боље, никаква повећана духовна власт, никаква дјела љубави и мира, никаква Господња служба, која је скопчана са самоодрицањем и умртвљавањем тјела. Они се држе за ученике Исусове, а то нијесу. Христос изрично изјављује: Сви неће ући у царство Божије, који ми кажу: Господе, Господе!; већ који чине вољу оца мога небеског. Многи ће ми у онај дан казати: Господе, Господе, зар нијесмо у 'Гвоје име прорицали? Зар нијесмо у Твоје име ђаволе изгонили? Зар нијесмо у Твоје име многа дјела чинили? Ја ћу им тада рећи: Ја вас нијесам никад познавао, ки ните ми се с врата, злочинци! Други се с неким занешењаштвом утапљају у дубине хришћанских тајана, јако побуђују своје осјећаје и увлаче Христа, који је јасан, чист и величанствен, који је у науци и животу тако смотрен, тако миран и весео, у тамне утваре фантазије, и у магловите обсјене угријане моћи уображења. Они се одричу свијета, одричу се заједнице с људима, гледају, да униште у себи све, што је земаљско и да лудују у блаженим заносима. И овдје се види, да они добро Христа не познају, који је за вријеме свога живота у свијету дјеловао, који се моћно борио с царством таме, који је свагда око себе раширивао ведар и весео живот, који је жалосним срце олакшао и ојађене исправљао. Мало их има, који изабирају Господа за предмет подражавања, који с побожним мишљењем пазе на свети Му Богу посвећени живот, којп узимају себи за примјер и углед Његову човјекољубље и љубав, смјерност Му и благост, Ње-

гову оданост вољи оца небеског, као и Његово постојано трпљење. Ко у свему мисли, као што је Исус Христос мислио, ко Га увијек има пред очима и вјерно Његовнм стопама слиједи, ко са свом искреношћу и љубави обгрљује и сасвнм улази у дубоки смисао светог Му живота, тај ће доћи до небеске истине, до побожног мишљења, до високе самосталности, до побожне смјерности, до милостивог сажаљења искупитељевог. У њему Христос добија све љепше и љепше обичаје, и он смије заиста казати: „Лзт* жик8, но Н( АЗТ>, КјЈНГТОГТ! Ж! КО /ИН^ ЖНК(ТТ»". Ми СаМО на тај начин долазимо до најунутрашњијег познавања Исусова и до блажене заједнице с њиме. Али како их је мало, који се одају Христу као вјерној и сталној служби и у њему налазе своје богато и потпуно задовољство. Зар ее можемо и поред тих опажања чудити, благ. Хришћ. што много Хришћана Господа не познаје. Зар се можемо чудити, што су тако многи и ако су рођени у крилу хришћанске цркве, и име спаситељево носе, што су тако многи велим удаљени од царства Божијег и тако равнодушни према великом спасењу, које је Бог преко Христа утемељио? Ах, кад би се сви којом срећом обратили пастиреначелнику наших душа! Кад би се са светом љубављу иепунили према Ономе, који нас је љубио до смрти! Кад би сви с Петром дијелили живо освједочење: „Господе, куд ћемо ићи? Ти си ријечи вјечног живота!" Кад би сви божанство Његово појмили у његовој потпуној величини и рекли: „да нема у никаквом другом имену спаса, да људима није дато никакво друго име, с којим ће се спасти, већ име Господа Исуса!" Тада би помоћ, спас и благослов дошао на све биједне, невољне и оптерећене!; тада би у срцу спасених био мир и радост у светом духу; тад би из ризнице богоугодног живота у њихове душе дошла пуноћа снаге и врлине; тада би мало по мало несгало невоље на овом свијету и небо би на земљу дошло. 0 камо среће лијепе, кад би свети ^ани божићни, којима с тихом радошћу изилазимо на сусретање, благословено и величанствено међу нама дјеловали! Кад би се с побожним пастирпма у тихој смјерности искупили око љубезног дјетета, у којем нам се вјечни тако дирљиво п