Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 446

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

архијепископа српског, светог Саве\ од Јована , епископа смоленског и Јована, епископа алеутског 1 ); у московском издању правила (1876. и 1886.), ђе се наводи, упоредо са црквено словенским текстом правила, још и грчки текст, а испод тога руски превод тумачења Зонаринијех, Аристеновијех и Валсамоновијех, онако, како су из пера њих самијех изигала на грчком језику: затијем у радовима ду') Види тумачења лравииа прва три вас. оабора.

ховне казанске академије 2 ); у српској цркки у књизи Крмчији. Осим тога издао је архимандрит и професор у Задру (сада епископ далматинско-истријско-бечки) г. др. Никодим Милаш, правила православнв цркве с тумачењима на српскому пријеводу. Код Енглеза тумачио је правила Беверогије , код Њемаца Хефеле у своме великоме дјелу: Историја сабора (СопсШепдевсМсМе). (Наставиће се). 2 ) У часоиису; П јшкомлкнми [О&к-бдник-ћ.

Крст и Истшшт Имао сам доброг друга; био је то образован и даровит човјек. Имао је породицу, а био је од најњежнијих родитеља, које сам дотле познавао. Он се толико предао дјеци својој и бризи о њима, да је потпуно заборавио себе самога. Он никад иије могао равнодушно погледати у дијете своје. Ако га погледа, ако му рекне што или га помнлује — у њему од једном наступи таква бура осјећања да се и он сав преобрази. Милина је била гледати како царује баскрајна љубав у овој породици. Ну, он је припадао оном колу људи, које гледа на вјеру онако' како данас гледа на њу један дио образованих људи. Он је сматрао морал вјерски као обавезу свију људи, која потиче из њиховог општег интереса и ни сам није био на чисто са основом вјере. са питањем о узроку свега што постоји. 0 томе није хтио никада да говори. Ишао је неколико пута у години, по званичној дужности, у цркву. Тада би стао у крај, па би смишљао нове књижевне радове, којима се имао бавити. Неколико пута напомињао сам му:

молитва. догађај. — Кад стојиш већ ту, зашто се бар који пут не прекрстиш? — На не знам ни сам; помишљао сам на то, али ми некако ни сама рука неће да се крене — обично би одговарао. Прошла је читава година послије тога. Један пут га видим снуждена: лице блиједо, главу оборио, очи му некако чудновато тамно горе. Око њега се разговара другатво, а он сједи и ћути. —- Шта ти је? запитах га. — Дијете ми је болесно. То му је био најстарији синчић, за кога је он заложио сву силу своје њежне родитељске љубави, своју болећиву душу Отишао сам му кући. Болест је узимала све већи мах. Од веселог, умиљатог и несташног дјетета видио сам пребражен труп, над којим је лебдила хладна и ужасна смрт. Болестје ударила свој ужасан печат на њежне црте онога умнљатог лица. Сваки покрет, сваки израз његов свједочио је о страшним мукама и боловима које је оно патило. Родитељи су били узнемирени; опажало им се на лицу да их иикаква мисао не занима; били су