Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 447

обоје укочени, и управљали су нпјем поглед на ово мјесто, гдје им је дијете лежало. Јаук дјетињи трже их. Обоје скочише узнемирени и у очима им видјех израз страшног душевног бола. До^е и љекар, прегледа дпјете и ја опазих како му се навукогае боре међу обрвама. — Наступа криза, рече он. Данас ништа нећу преписати. Сад се остав.ва све природи и — Когу, доврши он врло свечаним гласом, и оде. Оад тек настаде страх и ужас међу родитељима. Излазпли су једнако из собе и враћали се у њу, не знајући ни сами зашто то чпне. И он, јадни отац, кршио је руке и давао маха ужасним душевннм боловима који су се разиграли у њему као заталасано море. Страх је овладао љиме у толикој мјери, да он већ није ништа за себе знао. И тада сам гледао то паметно. интелигентно лице, ону лијепу мушку главу, глану, која је смјестила у себи највиша знаша сувремене науке, која је тако лијепо умјела мислити и која је испитала 11,110 строј васељене, путове свију небесних тијела, све могућне законе велпке природе. Гледао сам је како је ништавна и блиједа пред овом једином, пред овим најсићушнијим догађајем у дјелима велике васељене. Неисказан бол, очајање и ужас бјеху исписани на овоме лицу, које је стајало пред једном истином, о којој он до сад није ни помишљао, коју је гонио од себе као страшан призрак своје болесне маште... Сад је осјетио да је ту смрт, и ова грозна и страшна јава трже га из опе укочености, он до^е к себп и из груди му се оте потмуо загушен јаук.

— Шта да радим, ако знаш за невољу ? Говори, помажи! . . . рече ми он кршећи чуке. — Чуо си шта је доктор рекао: „Сад се оставља све Богу". —- Па зар да ћутим и да чекам? — Напротив, не треба да шутиш, већ да се прекрстиш и да се Вогу помолиш да те мимоиђе ова горка чаша, која ти је спремљена. Бог је добар; у његовој руци је и милост и правда. Он не одбија од себе оне, који му се искрено моле. Ама је ли то истина? упита ме он гледајући раширеним зеницама. — Приступи му, па ћеш се увјерити. Он погледа у жену и њихови се погледи сретоше; он јој виђе из очију, да га она преклиње да ме послуша. Поглед му паде на дјетееце и он загушемим гласом рече: — Милице, хајде да се Богу помолимо. Сакрушени падоше на кољена и осјенише себе светим знаком крста. Ја осјетих како се све мијења око мене, осјетих како се милост Божја враћа у овај дом, који му нигда имена није поменуо. Ја се полахко удаљих у другу собу. Кад се послије вратих к њима, они се дигоше н на очима им видјех сузе То су му, како ми он причаше послије, биле прве сузе од његовог дјетињства. Отпшао сам од њих, а кад сам им сутра дан дошао, изашли су обоје преда ме и у њиховим очима видјео сам наду и још један драгоцјен израз, највећу те« ковину човјечје душе, а помоћу које се она приближује великом Творцу и заступнику свију „обремењених и скорбјашчих ".