Branič

број 21и22 вранич 737 и овај законик, па је уступио место завојевачкој сили која је по корану, или боље рећи ио Иефу , побеђенима правду делила, ако о правди и судству за оно време може бити каква говора. У интервали овој од 1459 па до 1804 и 1815 год. само је један врло мали део српског народа био самосталан и слободан, а то су Црногорци који су се после косовске погибије и опште наше несреће повукли у стене некадашње Зете, садање Црне Горе, где су до данашњег дана остали бранећи јуначки и непрестано своју слободу и самосталност. Разуме се по себи да за све ово време, узев у обзир све прилике у којима се овај огранак српског племена налазио, — нема смисла говорити о каквом иравном уређењу државном тога маленога кутића некадашње царевине српске. Све што можемо рећи о нашој ствари на овоме месту, то је, да се у овој маленој покрајини нашој до најновијег времена очувао патријархалан обичај у суђењу било грађанских било кривичних спорова; а тај је, да се дотичне интересоване стране ради правде обраћају непосредно самом поглавару државе. Тек у наше дане, а усљед стицаја многих узрока и прилика, окренула се ствар у смотрењу овом и тамо. Цивилизација крчи себи пут и пробија се и кроз то иначе непробојно стење, и мало по мало учиниће своје и тамо. Кад је након скоро петстолетног робовања васкрсла Србија под Кара-Ђорђем — 1804 год. — одмах се почела уређивати као правна држава, и то у највећој војничкој и ратничкој вреви и спреми, заводећи поред осталих установа и судску власт. Из Мемоара проте Матије Ненадовића (стр. 192) видимо да се тако рећи одмах првог дана устанка, у почетку месеца Маја 1804 год., установио у Ваљеву први кМагистрат," који је имао три лица а која је бирао сам народ, сакупљен на „Рељином пољу." За тим је одмах на скупштини, која је била 15 Августа 1805 године у селу Борку образован «Синод" или «ПравителствујуИи Савет,»•