Branič

67

ничава се на приватно право, остављајући тек најновијим вековима да развијају јавно право. Па не само то, но и само приватно право није у Риму било развијено ни из далека у оној мери, у којој је развијено данас. Тек ианађури по италијанским и Француским градовима развили су менично право; ханзеатичном удружењу немачких и руских градова, утакмици и заузимљивости талијанских и далматинских градова остало је трговачко, а да се као што ваља развије и усаврши поморско право, требало је обићи Африку, проћи Магелановом мореузином и открити Амес!ику и Аустралију. Да се развије и усаврши међународно, а нарочито међународно ириватно ираво, било је нужно, да се најпре пролије море крви на бојним пољима старог и новог света и то како на суву тако и на мору, да се појави Француска револуција и Наполеон, да се прокламују општа човечија права и дигне преграда, која је раздвајала хришћанске од нехришћанских народа. Па ипак ни све ово не би бнло доста, да није дошао жив саобраћај, потпомогнут парним лађама и железницама. I Појам, „међународног приватног права,» у смислу у коме га ми данас разумемо, са свим је нов. Теорија о <угатусима, која се развила у доба Феудализма и која има читаву књижевност од неколико векова, има много сличнога са данашњпм међунар. приватним правом, но нити је она то исто што и ово последње, нити се пак може тврдити, да је ово продужење и усавршење саме теорије о статусима. За потврду нашега мишљења доста је да напоменемо, да се теорија статуса развила под истим суверенитетом, да се она примељује у једној и исгој држави на правне радње закључене у разним њеним крајевима, па према томе подложне месним законима, док „међународно приватно право" већ у самом свом називу подразумева науку о правним радњама вршеним под суверенством разних законодавстава. Према томе и савремена 5*