Branič

69

приватни и јавии начин васпитања; главне идеје-у Науци. књижевности и вештинама. Свему томе ваља додати, да ни један народ на земљи није само збир извесног броја људи, потчињених природним законима, већ људи, од којих је сваки мање више обдарен посебним особинама, које у целини образују једну народност.Ми смо навели овде више Манчинијевих мисли. но што нам је за најближи циљ требало, али оправдање овог нашег поступка надамо се да ће само изићи из доцнијих редака. Стунањ развитка, на коме се данашње друштво налази, могао би се окарактерисати двема особинама. Прва је од њих, што се данашња држава, носећи мање виша централистични тип у народносном руху, труди, да створи законодавство, које би одговарало тој тежњи самога времена, наслеђеној од „просвећене" апсолутне монархије, и већ по самом томе у стању да нас веже с прошлошћу. Под упливом те тежње месних и покрајинских закона нестаје, а на њихово место ступа државно, народносно законодавство, ревњиво на све што би ма и у најмањој мери вређало његов суверенитет. С друге пак стране развитак данашњег промета, данашње трговине и индустрије показује тежњу, да све већма уклони препреке, које његовом успешНом развићу и цветању на путу стоје, да од целе земље створи поље своме раду, створи поприште, на коме ће да се надмећу мишице и духови опште државе на земљи. И ово друго обележје нашега времена изгледа као да је одређено, да нас веже са будућношћу. Али К каква би била будућност спољашњих економских одношаја данашње државе, пита се један духовити писац међународнога права, ако би њени поданици били у туђини изложени изненађењима и противречностима грађанских и трговачких законика, који би се до бескрајности један од другога разликовали ?" — „Оног дана, одговара он, када би се народи с ниском и ревњивом себичношћу оградили у уски круг свога сопственог законодавства и не би хтели —

') Р. 8. Мапсгпг у: Јоигпа! с1и с!гсп1; т!хтпаиопа1 рпуе. год. I (1874Ј стр. 225