Branič

Страна 18.

Б Р А Н И Ч

Број 2.

при тражењу обезбеђења није исправа, коју страна власт издаје, већ је приватна исирава, коју је издало неко приватно лице, али на страном језику. Да ли је меница јавна или приватна исправа, о чему и иначе нема сумње, нрелевантно је за покренуто нитање. Главно је, да меница није исправа издата од стране власти, већ да је издата од приватног лица. У осталом изгледа, да је овај пропис тач. 3-ће §. 187. прећутно укинут са конвенцијом закљученом са Аустро-Угарском о узајамној помоћи у судским делима и чл. IX. конвенције о наслеђима, у коме су предвиђени прописи за јавне и приватне нсправе у међусобном саобраћају између Србије и Аустро-Угарске. На против прописи §. 200. грађ. пост. доиста су једино меродавни за решавање покренутог питања, јер они говоре о томе, у коме се виду има поднети исправа, па да би се могла узети као доказ. Овај §. 200. гласи: „Исправа подноси се у препису (тачка а. §. 94.). Ако је исправа писана на страном језику, мора се и српскп нревод приложити, но на захтевање противне стране, мора се у оригиналу показати и т. д.", а тачка а. §. 94. на коју се горњи пропис позива, гласи: „ако је доказ исирава, мора ова приложена бити у препису, који ће или власт полицајна, или онај који га подноси, одостоверпти, да је оригиналу веран". У наведеном §-у 200. говори се дакле: 1-во, о исправама писаним на српеком језику, и о њима се прописује: да се може иоднети у препису овереном од стране самог иодносиоца, но с тим, да се на захтев противне стране мора показати оригпнал, 2-го, о исправама поднесенпм на страном језику о којима се нрописује, да се мора поднети н превод на српском језику без икакве даље одредбе о томе, какав мора бити тај превод. Пошто нема никакве одредбе о томе, да тај превод мора бити оверен од стране Министарства иностраних послова, то нема никаква разлога тражити такав оверен превод. Ово у толико мање, што се с правом може претпоставити, да као год што се при препису закон задовољава простим препнсом овереним од стране подноспоца, ово има важити и код превода. Поред тога налазп се још један аргуменат за овакво разумевање у §. 453. грађ. пост. у коме се го ворн о томе, како мора бити устројена тужба при кратком поступку. По томе нропису „тужба при крат"ком поступку мора бити устројена, као што је прописано у §. 94. и исправа мора се у оригиналу или судом или полицајном влашћу одостовереном препису поднети". У овоме се пропису чини дакле изузетак од §. 94. једино односно иреписа исправа, тражећи влашћу оверен препие исправе, док се о нреводу не говори нншта.

Према овоме објашњењу као и према наведеним одлукама Касационог Суда ја сам мишљења, да се при тражењу обезбеде, као и при тужбп по кратком суђењу исправа издата на страном језику, не мора ноднети у влашћу овереном нреводу већ је довољно у простом преводу, за чију верност подносплац јамчи. Бг Д. Алкалај.

ИЗ СУД НИЦЕ

II. Кривица лажног или простог банвротства застарева од дана када дужниа падне под стеч8ј, а не од дана оптужбе. Првостепени београдски Тргов. Суд актом својим од 7. Новембра 1894. год. Бр. 10421 оптужио је Првостеп. Суду за вар. Београд Д. Г. трговца овд. за дело лажног банкротства. Првостеиени Суд наће да стоји дело нростог банкротства казнимо по §. 263. крив. закона и нресудом својом од 24. Фебруара 1897. год. Бр. 3986 осуди опт. Д. за дело иростог банкротства са два месеца затвора, коју пресуду оснажи и Апелациони Суд. По изјављеној жалби браниоца оптуженог Касациони Суд примедбама свог I. одељења од 8. Августа 1897. год. Бр. 5125 поништи горњу пресуду Апелац. Суда са разлога ових: И Апелациони Суд одобравајући пресуду Првостепеног Суда за варош Београд изгубио је из вида, да оценн одбрану браниоца оптуженога, тако, кад је бранилац онтуженога на претресу навео, да је ово дело нросгог банкротства ирема § 74. крив. закона застарило, јер је од дана отвореног стечаја па до дана отпочете крпвичне истраге над онтуженим нрошло више од пет година, онда је Суд био дужан да овај и овакав навод браниоца оценп у смислу §§. 74. н 75. крив. зак., а не да цени време застарелости од дана оптужења од стране Трговачког Суда, па до дана изречене пресуде. Апелациони Суд усвоји ове прпмедбе Касационог Суда н решењем својим од 23. Августа 1897. године Бр. 2389 пусти онтуж. Д. и с п о д с у ђ е њ а, налазећи, да дело простог банкротства као преступно дело по § 74. последња алпнеја у вези са § 75. крив. зак. застарева за пет годнна рачунајући од дана када је учињено, а у овом случају има се узети, да је оптужени Д. ово дело учинпо онога дана, када је решењем Тргов. Суда од 4. Октобра 1889. год. Бр. 8566 над његовом имаовином стечај отворен, јер све дотле, док је опт. Д. својим обвезама уредно одговарао, за њега није било кривичне одговорности, што је трговину нренебрегавао и књнге неуредно водио, већ се иста порађа у оном часу, када је обуставио своја плаћања, т. ј. кад је над његовом пмаовином стечај отворен, а то