Branič

стр. 114.

б р а н и ч

БРОЈ 3.

вредити као правило које јеобавезноза све, ако не би било прописано државом, која обухвата скуп држављана, : и која би се принудна моћ могла равнати самом нраву, ако не само она која преставља снагу свију. Држава је, према томе, неопходна претпоставка за право. Она је оруђе и слуга закона, и као таква њена је дужност, да сваком животном кругу одржи и зајемчи његове границе и дејствовање које му је својствено — спречавајући или исправљајући сукобе, који би потекли из додира и заплета животних односа. Теорија урођених нрава (шга соппа1:а) коју су учили у XVII. и XVIII. веку писци природног права после Гроцијуеа, претпоставља да човек може имати нека права која вреде ван сваког друштвеног живота, у тако званом природном стању. Она је последица лажног схватања права, као израз голе, апстрактне воље (Испор. ТћПо, Б1е Шео1о§1мгепс1е ЕесћГв-ипс! »З^аа^Јећге, Бе1р21§, 1861. стр. 191. до 216. — А1п'еп8, Ш^штесМ (6. издање), \У1еп, 1870. св. I §. 16—19.). Розмини, не усвајајући овакав појам, долази скоро до истог закључка: „Појам о нраву — вели он треба да је независан од друштвеног стања ; пошто права постоје иизмеђудве јединке људскога рода, којемеђу собом нису ни у каквом друштву... Ми искључујемо из појма права у опште не само појам друштва, већ и појам Фактичног сажића, задовољавајући се могућношћу сажића (цитирано дело I, стр. 146.ј. §• 7. Морал и право теже на разне начине остварењу добра и моралних смерова. Заједница основе одржава те две СФере, које обухватају целокупно делање људско, у тесној вези. Раздвајање њихова последица је делимичног и површног схватања; јер с једне стране сужава нроизвољно област морала проширујући границе прописане праву, а с друге стране одузима садржини права сваку етичну вредност, сводећи га на значај простог ®ормалног и спољашњег прописа. Но јединство не значи истоветност, пошто су морал и право две разне дисциплине а карактеристичне тачке разликовања могу се свести на ове: 1). Морал и право имају подједнако један исти предмет: делање људско, али први га посматра са његове субјективне стране или с погледом на побуде, које су биле меродавне за вољу делања, а ово друго посматра га у његовом објективном бићу. За морал је код делања главно намера, за право ®акт. 2). Морал није принудљив, јер унутарње побуде не потпадају под власт силе; право је принудљиво, јер је код делања у његовој спољној маниФестацији могућа принуда. Правна је