Branič

8

број 3.

б р а н и ч

стр . 115.

радња по свој природи таква, да јој може наредити и о њој судити нека власт. 8). У колико се морал и право посматрају у погледу обимности, то морал обухвата цео практичан живот, не искључујући ни право, јер се код сваког правног односа тражи моралност намере. Право, на против обухвата много уже поље, у толико што су само она етичка делања и правна, која се односе на спољњо деловање и која сачињавају део поретка установљеног за људско сажиће. Из тога следује, да правне дужности имају и карактер моралних дужности, али да моралне дужности нису увек оне које се по праву могу уврстити као такве. 1 ) У осталом, овде се не може утврдити нека стална граница. Према социјалном стању једнога народа обим права шири се или сужава се и на тај начин потпадају под његове одредбе радње, које су у нрвом реду остављене области морала, или се напуштају друге, којесувећ имале правну санкцију. 2 ) У староме и средњем веку морал и право нису се издвајади, сматрали су се као истоветни или бар није било одређеног (јасног) појма о особинама којеих разликују; ово се види не само из философских доктрина, већ и из правничких сентенција. Али, у новије време пониче из школе природног права последњих двају векова доктрина двојења, чији су најзнатнији преставници Томазије (1655.-1728.), Кант (1724.-1804.) и Фихте (1726.-1814.). Први разликује принцип природног права, ираво, изражено у Формули: гц(0(1 Шп поп /гегј аИегг пе јесегГв, — од погишенога , принципа морала, и од пристојнога (с1ееогит), принцина нолитике. (Рипс1атеп(;а јигјз паЈигае е! депУит, На1ае, 1705., I. 5. §. 58. 6. §. 39.—42.) Полазећи од тог разликовања, он одваја правну област од моралне и политичке, тврдећи да су обавезе, које изазива иоштење и пристојност унутарње и да се не могу стешњавати, док су оне обвезе, које потичу из права спољне, и да се могу стешњавати: оШда1Го гиггв соггезрогкЛепз зетрег ехГегпа ез^ те1иеш соаНопет, аИогит ћоттит. (Рипс1атеп1а I. 5., §. 21.). Пошто је тако принудну моћ начинио саставним атрибутом правне норме, Томазије је био принуђен, да за природно стање узме личну одбрану, наместо државне власти.

*) Овај је одное јасно изражен код Цидерона рго Ва1ћо III: етт аИ^тс1 (јНО (1 поп орог1еа1 еИат «г Исе1. (Јилдгции! ч:его попо Исе(, с.ег(е поп орог1е1 " — Исти је појам и у изреци Папинијановој (1 ј . 15., Б, XXVIII, 7.)... циае $ас.1а 1ае<1ип\. р1е1а1ет, ехГвНтаМопет, ^егесипсИат пои1гат, е1 и1 депегаШег <Ихепт, соп1га Ђопоа тоге8 [шп1 пес (асеге поз розне сге&епдмт ез1. — Испор. Аћгепз, ор. сН V. 1. §. 37., стр. 308. и даље.

2 ) Испор. М1га§На, ГПозоћа <1е1 <ИгШо, 2. ивдање. Напољ 1893. св. I стр. 203. и даље.