Branič

440

Б Р.А Н И Ч

навикло људско срце. Умемо у многим околностима да угушимо нашу осетљивост; ово нам се дешава баш као задовољство у лову, кад убијемо животињу, чије физичке муке опажа наша свест. Истина је још да по г. Фуиле — у идеја о праву не обвезује управо да делујемо. Идеја о цраву изгледа му да заповеда уздржљивост: не чинити зло. То је један идеал просто који ограничава, који нема потребу да буде убедљив као кад би се хтело да се ради добро; довољно је да не присвајамо права другога. Али како ћу знати да нападам слободу другога, ако прво нисам обележио границу ? Докле иде слобода једног и другог кад то није казао позитивни закон? слобода једног народа, изван границе, кад нема конвенције ни уговора са другим народима? Или ћу ја да радим, и онда прво треба да расудим где се граничи моја слобода при сусрету са слободом другом; или други ради, и у овом случају не могу бити дужан да све подносим. Треба да решим тешкоћу у самом моменту. Појам облигатног уздржавања у праву нераздвојан је од појма легитимне акције. Истина је најзад да г. Фуиле не забрањује веровање. Чиста је идеја, можда: „са гледишта метафизичког и космолошког удаљен симбол стварности". Лепим и поетским речима он упоређује антиципирану визију ствари са инстинктом тице, која носи у својој глави слику гњезда, успомену и предосећање, у исти мах, инстинкт, који је не вара. Пример Христифора Колумба доказује да човек нема потребу извесности при ризиковању свог живота у каквом великом предузећу; извесност сутрашњице, у осталом скоро увек нам недостаје; њу нема ни радник, ни трговац, ни сви они који траже добит. У погледу на оно што је стварно од наших нада у другом животу, сваки од нас обнавља на свој начин Паскалову опкладу. Али је Колумб веровао у срећан исход свога пута; радник и трговац не сматрају само добит као могућну, већ као вероватну, Паскал је веровао. Сумња, да би учинила да радимо, мора већ бити управљена к нади. У философији као и у регилији не можемо се ни мало више задржавати на мало важним мњењима. Сам је атеизам вера, и не толерантнија од осталих. Г. Фуиле се ограничио да да као проблематичан „појам активитета који би садржавао сам принцип кретања, живота мисли, који би тако био разлог свести". Он допушта, да и-