Branič

442

Б Р Л Н II Ч

на констптуцију фамилије и конституцију вароши, на форму владавине, институције. Он је претекао своје време стајући на ово гледиште, које је данас домаће у социологији, у коме она упоређује цивилизацију у њеном рођењу, младости, њеном зрелом добу и њеном опадању, са живим организмом који се развија, крепи, престаје да расте, ображава се за време дужег или краћег периода, по том слаби, суши се, умире и растура. Али је Монтескије био пре свега у свом веку, законодавац у души, законодавац, који је веровао у силу закона: „они који су казали да светом влада слепа фаталност, казали су велики апсурд... Оно су добри закондавци који су се проживили погрешкама климага, а рђави су они који су их фаворизирали". Он није размишљао, за врем од двадесет година, о свему ономе, што му је открила студија старине, о свему што је видео и сазнао на својим путовањима те да се ограничи на опис, веран табло, и да каже да је све ово било добро. На своје успомене и утиске посматрача, он распростире хиљаде оригиналних и плодних идеја при чему, недостатак координације не чини ни мало да губе од своје јасности и своје дубине. Закони ће реагирати противу природних сила. Пошто је консервативац, он хоће да чувамо установе, али да се установе поправљају законима. Не конструисавајући систем, даје материјале да се конструпшу више система. Ако је истина, као што то он обзнањује од почетка, да он нема „неодобравачки дух", његов се оптимизам појављује ипак мало заповеднички, његова индулгенција мало намерна. Она му је помогла да протури важне истине. Допустимо му његов принцип, — то је битно. Кад га применимо на постојеће законе, видећемо оно исто многима не достаје; признаћемо да они још нису „потребни одношаји, који произлазе из природе ствари". Али треба да то буду. Законе не поставља фаталност, њих ће диктовати разум. Алиразум, то је разлог а не својевоља, разум који открива правично а не ствара га. Зар се његова мисао не јавља чисто у овој фрази: „правда је вечна и не зависи од аогодаба људских". Држимо да ова Монтескијева идеја, која је са свим противна идеји Русовљевој и слободне школе, која оснива право на вољи, помаже да се нађе прави појам права, који тражимо на другом месту наслањајући се на метафизику, даје му прву основу, или да се настанимо у положајима које је узео позитивизам. Зацело, ствари имају међу собом одношаје изврсности или савршенства, као што то учи Малебранш. Не питајући се с