Branič

444

1Ј Р Л Н II Ч

Са идејом о правом, која је само један од облика идеје о добру, и >} коју је огромна већина људи увек веровала и још верује, све се упрошћава. Бесконачно је брже и сигурније проценити оно што је право, оно што се дугује личности, него ли поставити акорд универзалног интереса са индивидуалним интересом и овоме предвидети његову корист, кад није већ расветљена идејом о правом. Често је овај акорд баш немогућан, док идеја о правом не допушга изузетак. Говорили су да је право, које би се основало на добру само могло допустити слободу добра, што не би била више слобода. Ми то не мислимо. Право не би произлазило из добра и природе ствари, не би остваривало добро, кад не би свакоме допуштало највећу меру независности, која је сагласна са друштвеним поретком, независности, чију употребу не би могли претендовати без да регулишемо контрадикције. а која иде до слободе злоупотребе. Добро у себи, у друштвеном поретку то је сагласност противних интереса, који морају да постају узајамним жртвама. Између два зла треба бирати мање, а између више користи најглавније. Осим материјалне немогућности да друштво у опште зло предупреди, без друге помоћи сем казне, која долази после, има радња које свест забрањује и које не могу потпасти под казнени закон, пошто оне утичу живље на мишљење него ма какав суд, и за то се моралан човек може саобразити, добити осећање о његовој одговорности, определити се, по најбољим мотивима, постати корист, снага за своју земљу само под условом да добије врло велику слободу. Идеја о правом одговара дакле насве примедбе; она је потребна за појам жељеног закона. Ипак допустимо да се варамо о овом првом питању. Како ће се доћи без ње на иојам закона не само који се жели, већ обавезног? Јер још једанпут, право је овлашћење на иринуду, а право које не обвезује није право. Казали смо шта мислимо о логичној принуди. Оно што човек има у духу ван моралне идеје, његовог интереса или његовог задовољства, скоро није ни од какве вредности за опредељај његове воље. Интерес треба удалити увек, кад је лични интерес у не- • сугласности, или се просто сумња у несугласност његову са онштим интересом. Можемо се без сумње надати да је објаснимо, да се уверимо о противном, али има околности, у којима антагонизам истина, претензована солидарност химера.