Branič

НДЕЈА О ПРЛВУ

445

Остаје модерна идеја. Она исчезава са фатализмом, са меканичким појмом о васиони, у коме су духови точкови машинерије које покреће сукцесија феномена који су у напред регулисани, точкови која дејствују овим унутрашњим подстицајем једни на друге и саме себе без веће независности, него што су независни делови једне машине. Она, морална идеја, ишчезава такође у систему зоолошког- еволуционизма, који гледа у свести последњу метаморфозу инстикта, који произлази из особина примитивне ћелије, једно осећање вештачко ■ које је постало из навика живота у олште, пренесено и утврђено наслеђењем, мотор који може произвести акте самоодрицања, али чије је порекло егоизам, и који неће бити никад до пренесени егоизам који се сам мења. Ако је тако, ја ћу бити у будућности опрезан према скрупулама који немају ништа заслужног. Ако експанзијом егоизама хармонија свршава да управља светом, нећу моћи наћи боље правило за управљање, него мој интерес па макар био он у контрадикцији са оним што други зову њихово право. У себи ћу реагирати противу рафинираних осеђања, слабости којима се нећу дати варати. Да право обвеже, треба веровати да идеја о правом није илузија; да, ако су закони одношаји, који деривују из природе стварп, ту мора имати општији закон, који развија све друге и садржи даљи основ који је принцип разлога ствари у исто време као и закона нашег духа. Дотичући овај основ, каже се да право, да би било идеал који је, мора да буде пре свега прва реалност. Философи који не сумњају у то, изгледа, додају да га исповеда некакав људски респект. Оно што је ипак извесно, то је, да ван законика и њихових позитивних санкција, право вреди само метофизичком идејом од које полази, и с којом такође доиста граничи. Рећи да је човек освећен човеком, да му морам респектовати живот и имовину, његову интелектуалну и физичку активност; да је морална личностзапоштовање у вама, као у мени, и по истом основу, да је један од нас виши од другога интелигенцијом, разумом, врлином, значи потврђивати толико метафизичка веровања, излагати ствари, које се не могу доказати, које наука не може претендовати да утврди и за које се треба задовољити једним актом вере. Све ово се може спорити ; такође се може, не споримо то, не покорити овоме. Покорност једном правилу, које је противно нашим