Branič

оцене ii приказн

447

Оцеие и прикази

Оег АпзШН аи« (1еш ЈапАезкеггПскеи И аиве. ВегПп, Ует1а§ уоп О. Наг1п§, 1903. б. 42. Овакав наслов носи најновији рад познатога немачкога правног научника, г. Д-ра Феликса Штерка (РеНх 51оегк) професора на университету у Грајфсвалду. Као што сам писац вели, у предговору, студија ова јесте проширен и допуњен говор који је он прошле године држао у Грајфсвалдском университету приликом ступања у ректорску дужност. Расправа ова, која се, као и други радови г. Штерка, одликују темељним разрадом сигурним резоновањем, толико је и конкретном случајима иступања из земаљске владалачке куће. Навешћемо пример грофице Лоњаји, по рођењу принцеза Стефанија од Белгије, као и пример Ерцхерцога Леополда Фердинанда (Тоскана). Овим последњим случајем нарочито се занимала европска штампа, у оно време када је бегство супруге саксонскога престолонаследника снабдевало светску журналистику сензационим вестима. Интересантно је писмо које је под 17. Децембром 1902. (н. к.) приликом ренунцијације (Уегасћ!) Леополда Фердинанда, Аустриски Цар овоме упутио. У њему има шест тачака. Нотираћемо прву, у којој Цар допушта бившем Ерцхерцогу да може носити просто грађанско име: ГеороШ \Уо1Шп§; и пету, у којој Цар саопштавајући Велфлингу забрану да без његовог допуста, пређе на земљиште Аустро-Угарске Монархије, није заборавио напоменути му, да се та забрана тиче и Босне и Херцеговине. У друштву са г. Гаћапсј-ом, проф. у Берлину г. Штерк уређујн стручни правнички часопис: „ АгсМу Јиг бНепШсћез Кесћ!'', који има врло солидну репутацију у повременој правничкој књижевности како у Немачкој тако и на страни. Г. Штерк је својим поклонима обогатио библиотеку нашега правничког факултета. Он му редовно шаље познату збирку „КесиеП §епега1 сЈез 1гаПе5" коју је почео О. Р. с1е Маг1епз, а коју је г. Штерк продужио. Осим тога, г. Штерк је ставио правничком факултету на расположење читаву колекцију правничких докторских дисертација, како са Университета Грајфсвалдског тако и са других. За ову своју пажњу г. Штерк је, под владом г. Вујићевом, одликован орденом Св. Саве 111. реда. Није потребно да додајемо да је овај просветни орден отишао овде ономе који га заиста, по својим књижевним успесима, потпуно заслужује. ж. м. п.