Branič, Apr 01, 1904, page 75

туженога, имају неоспорно право наслеђа онога имања, што је иза пок. В. остало. Али главно је сада, да ли су доиста иза пок. В. остале оне ствари у тужби побројане? Апелациони Суд још при изрицању горње пресуде ценио је исказ сведока тужиочевих по §. §. 213 и 218 грађ. суд. пост. па је нашао само то за доказано, да је пок. В. за живота имала и носила у тужби побројане ствари, али још нема доказа и о томе, да су ствари иза пок. В. и остале, пошто су ствари, које се основом наслеђа траже такве природе да се лако могу отуђити, продати, задужити итд. а оваком отуђењу спорних ствари ни у колико не смета наређење у. 768 грађ. зак. којим се даје право располагања жени §датој и за време брака, са ограничењем, да их жена без знања мужевљева не може да отуђи. Јер и код овог огораничења није апсолутно искључена могућност да их је жена и за време брака отуђила а нарочито што тужени не признаје, да су спорне у тужби побројене ствари иза пок. В. остале, нити се то ма чим доказује, па ни да их је пок. В. бар пред саму смрт имала. А кад тога нема. онда тужиоци и не могу имати права за повраћај ствари пок. В., које је раније за време брака имала и носила, а за које нема доказа, да су код туженога после смрти В. остале. Касациони Суд у општој својој седници од 31. окт. 1885 Бр. 3912. није уважио ове против разлоге, него је одржао у снази примедбе свога одељења, те је Апелац. Суд пресудом својом од 18 нов. исте год. Бр. 2142. одобрио пресуду првостепеног пожаревачког суда, којим је тужиоцима досуђен спорни ; акит по праву гаслеђа. 53. У кодико завешгадац може нарушити закони ред наедеђа мушке деце у кориет женеке. (§. 477. грађ. зак.) Првостепени Суд одбио је тужиоце од тражења са ових разлога: „По §. 477. грађ. зак., закони део на случај смрти мора остати законитој деци, како мушкој тако и жен-