Branič

89

туженога, имају неоспорно право наслеђа онога имања, што је иза пок. В. остало. Али главно је сада, да ли су доиста иза пок. В. остале оне ствари у тужби побројане? Апелациони Суд још при изрицању горње пресуде ценио је исказ сведока тужиочевих по §. §. 213 и 218 грађ. суд. пост. па је нашао само то за доказано, да је пок. В. за живота имала и носила у тужби побројане ствари, али још нема доказа и о томе, да су ствари иза пок. В. и остале, пошто су ствари, које се основом наслеђа траже такве природе да се лако могу отуђити, продати, задужити итд. а оваком отуђењу спорних ствари ни у колико не смета наређење у. 768 грађ. зак. којим се даје право располагања жени §датој и за време брака, са ограничењем, да их жена без знања мужевљева не може да отуђи. Јер и код овог огораничења није апсолутно искључена могућност да их је жена и за време брака отуђила а нарочито што тужени не признаје, да су спорне у тужби побројене ствари иза пок. В. остале, нити се то ма чим доказује, па ни да их је пок. В. бар пред саму смрт имала. А кад тога нема. онда тужиоци и не могу имати права за повраћај ствари пок. В., које је раније за време брака имала и носила, а за које нема доказа, да су код туженога после смрти В. остале. Касациони Суд у општој својој седници од 31. окт. 1885 Бр. 3912. није уважио ове против разлоге, него је одржао у снази примедбе свога одељења, те је Апелац. Суд пресудом својом од 18 нов. исте год. Бр. 2142. одобрио пресуду првостепеног пожаревачког суда, којим је тужиоцима досуђен спорни ; акит по праву гаслеђа. 53. У кодико завешгадац може нарушити закони ред наедеђа мушке деце у кориет женеке. (§. 477. грађ. зак.) Првостепени Суд одбио је тужиоце од тражења са ових разлога: „По §. 477. грађ. зак., закони део на случај смрти мора остати законитој деци, како мушкој тако и жен-