Branič, Jun 02, 1904, page 53

29"

КРИВИЧНО ПРАВО

451

Није потребно говорити, да се дијалектичка посматрања не могу узети као доказ. Позивање на нашу свеет, као на доказ иосгојања слободне воље, није убедљиво; баш и да нретиоставимо, да нам наша властита свест казује, да смо ми слободни, али је већ одавно познато, да сведочанетво наше свести није научан доказ. Ми смо, например, дуго били уверени у то, да се сунце окреће око земље, веровање у мађионичаре и вештице оснивало се такођер на сведочанству иаше свести и т. д. Даље, наша властита свест тако исто моћно говори и иротин наше слободе: свакодневио наше искуство потврђује нам то. Сем тога, не можемо, а да не видимо, да и ако нам свест наша говори о слободи, то само о слободи у будуће, све пак црошло за свакога човека представља се неирекидним ланцем узрока и иоследица;сваки,ако погледа унапред, биће принуђен да сазна, да је он морао да ради онако, како је ј>адио, а не друкчије. Без обзира на недоказаност целог индетерминистичког учења о слободној вољи, не можемо, а да не обратимо пажњу и на ту околност, да сви новији проналасци у области наука иеторијских, природних и друштвених несумњиво доводе до тог закључка, да радње и цео живот човека и човечанства исто су тако потчињени у свом развићу извесним законима, као и појаве целе ирироде. Разуме се, да такав природан закон не одговара претпоставци о слободној вољи човековој, у више установљеном смислу. б. Творије о цетерминпзму (нецесаријанизму). Још о^ половине XVIII века конструкција учења о слободној вољи, коју смо изложили, као услов за урачунљивост, почела је изазивати против себе иротесте; почињу у науци о кривичном ираву да се развијају противна гледишта на извор мотива човекове радње и, према томе, друге представе о условима за урачунљивост. Представници теорије, коју смо горе размотрили, иризнавали су као извор мотива човекове радње његову вољу; иротиван правац не само такав извор не признаје, не само да сматра радњу човекову да је пОтчињена начелу законите узрочности, већ говори, да силе, које покрећу човека у његовој радњи, као и ред Функциони сања ових сила, ничим се не одликује од сила и реда њихова Фу нкционисања у спољашњој природи која нас окружава. Ова се учења називају теоријама детерминизма или нецесаријанизма (т. ј теоријама нужде или безусловне погчињености).